Из Петрограда у Москву: Како је пресељена престоница Русије
19:38 26.03.2023 (Освежено: 16:20 16.06.2023)
© SputnikВид с Ивановской колокольни на Москву-реку у стен Кремля, 1890 год
© Sputnik
Пратите нас
Пре 105 година на ванредном четвртом Сверуском конгресу Совјета донета је одлука о преношењу престонице Руске Социјалистичке Федеративне Совјетске Републике из Петрограда у Москву. Одлука је донета из бројних разлога: близине Петрограда граници, опасности од немачке офанзиве, сложене логистике допремања прехрамбених производа.
Организација преношења органа управе вођена је у условима строге тајности, пошто је руководство страховало од диверзија политичких опонената.
Како наводе историчари, пресељење престонице било је потпуно оправдано. Оно је учврстило положај совјетске власти и побољшало комуникацију политичког центра земље с регионима.
© Sputnik / Уђи у базу фотографијаПервомайский субботник на территории московского Кремля. Москва, 1918 год
Первомайский субботник на территории московского Кремля. Москва, 1918 год
© Sputnik
/ Идеја преношења престонице
Москва, која је вековима била главни политикчки центар руске државе, изгубила је статус престонице 1712. године, одлуком цара Петра Првог. Престоница је пренета у Санкт Петербург, изграђен на територији коју је Петар Први извојевао у рату са Швеђанима.
После смрти руског императора политички центар земље донекле се вратио у Москву, у коју се 1728. преселио двор Петра Другог. Ипак, млади цар је ускоро умро, а нова царица Ана Јовановна је вратила политички центар Русије у град на Неви.
Услед Наполеоновог похода 1812. године цар Александар Први разматрао је могућност да се владине институције из Санкт Петербурга пребаце у Казањ, али се од тога одустало након успешних дејстава руске армије.
Према речима историчара, последњи руски император Николај Други је веома волео Москву. Није познато да ли је намеравао да пресели престоницу, али је пред почетак Првог светског рата наредио да се у Москву пренесу драгоцености, укључујући императорске регалије.
„Почетком 20. века идеја о преношењу престонице Руске империје у Москву импоновала је традиционалистима“, каже у разговору за РТ професор Московског државног педагошког универзитета Дмитриј Чураков.
О пресељењу у Москву су 1917. године озбиљно размишљали чланови Привремене владе, али нису успели да реализују ту идеју у пракси.
Питање преноса престонице нагло је актуелизовано убрзо након доласка бољшевика на власт у Русији.
„За пренос престонице из Петрограда у Москву постојао је читав комплекс разлога. Као прво, сложена међународна ситуација и ратна опасност. Петроград је био на само неколико десетина километара од границе с Финском, где су јаке позиције имали белофинци. Поред тога, постојала је реална опасност да немачка војска крене на Петроград. Као друго, услед логистичких проблема у граду се нагло погоршала прехрамбена ситуација, а то је изазвало социјалну нестабилност. Као треће, у Петрограду је настала врло сложена криминогена ситуација“, објашњава професор Московског државног педагошког универтитета Виталиј Захаров у разговору за РТ.
© Sputnik / Уђи у базу фотографијаСоветский партийный и государственный деятель, доктор исторических наук Владимир Дмитриевич Бонч-Бруевич в рабочем кабинете, 1918 год
Советский партийный и государственный деятель, доктор исторических наук Владимир Дмитриевич Бонч-Бруевич в рабочем кабинете, 1918 год
© Sputnik
/ Према речима историчара, тачан датум када је лидер бољшевика Владимир Лењин донео одлуку о преносу органа републичке власти у Москву није познат. Практична припрема за пресељење кренула је почетком марта 1918. године.
Организациона питања у вези с преносом совјетских органа власти у Москву била су поверена Владимиру Бонч-Брујевичу, поверенику Совјетског народног комесаријата. Пренос је припреман у условима најстроже тајности.
Континуитет државног развоја
За место поласка чланова владе Бонч-Брујевич је изабрао станицу Цветочну, која се налазила на спојном фабричком колосеку иза Московске истурене станице. Она се обично користила за пребацивање теретних вагона и није требало да привлачи пажњу лица која су потенцијално опасна за совјетско руководство.
Бонч-Брујевич је преко човека од поверења и извршном комитету железнице тајно добио четири вагона и послао их на Цветочну. Међу путницима су била 92 човека, заједно с телохранитељима, летонским стрелцима наоружаним митраљезима. Путничку бригаду су чинили људи лојални новој влади, који су умели да чувају тајну.
Деветог марта на споредним путевима Николајевске железничке станице била су припремљена два курирска воза, која су била намењена за прелазак сарадника комесаријата.
Већ наредног дана у новинама „Известија“ објављено је саопштење да Совјетски народни комесаријат наводно планира да се пресели у Москву следеће вечери. То је била намерна дезинформација која је послужила сврси. Како се касније сазнало, 11. марта противници бољшевика су организовали експлозију на станици Обухово.
Десетог марта увече Лењин се заједно са женом Надеждом Крупском, сестром Маријом и Бонч-Брујевичем упутио аутомобилом из Смољног ка Цветочној. Воз је требало да крене у 22.00 сата.
Воз којим је путовао Лењин ишао је ка Москви између два курирска воза, који су превозили сараднике комесаријата. Без обзира на сву предострожност ускоро је дошло до ванредне ситуације. Испред железничке композиције у којој су били чланови владе с једног од бочних путева изашао је теретни воз, који је имао и вагоне са спаваћим колима. У њему су Петроград напуштали морнари који су самовољно одустали од службе. Према речима историчара, међу тим морнарима је владало анархистичко расположење и били су добро наоружани.
Бонч-Брујевич је телеграфом пренео начелнику станице Мала Вишера наређење да задржи воз с морнарима. У опису даљих догађаја постоје неслагања. Према мемоарима Бонч-Брујевича, ситуација је мирно разрешена. Ипак, постоје и успомене железничара који тврде да су наоружани морнари сазнали да се приближава воз са члановима владе и да су планирали да га нападну. Тек после жестоког отпора сарадника станице и летинских стрелаца који су на платформу изашли с митраљезима, морнари су положили оружје.
Воз са члановима владе је у Москву стигао 11. марта ујутру. Лењин је са женом привремено одсео у хотелу „Национал“.
Према речима историчара, бољшевици су разматрали неколико варијанти за пресељење владе, да би се на крају одлучили за Кремљ.
„Од сада је Москва престоница Совјетске Русије. Тамо где је стара Русија некада учвршћивала своју величини подиже главу Русија млада и нова. Москва и Петербург су у целој Русији. Континуитет нашег државног развоја није прекинут. То је све она иста Русија која је дала сигнал светском ослобођењу радника“, писало је после пресељења Совјетског народног комесаријата у Москву у листу „Известија ВЦИК (Сверуски централни извршни комитет)“.
Шеснаестог марта 1918. године четврти Сверуски конгрес Совјета званично је усвојио уредбу о преносу престонице из Петрограда у Москву.
„У условима кризе коју преживљава руска револуција у овом тренутку, положај Петрограда као престонице се нагло изменио. Имајући то у виду конгрес утврђује да ће док ти услови не буду промењени престоница Руске Социјалистичке Федеративне Совјетске Републике привремено бити пренета из Петрограда у Москву“, било је наведено у документу.
Лењин је у свом кабинету у Кремљу почео да ради 19. марта. Према речима Дмитрија Чуракова, прелазак је у великој мери упростио управљање економском инфраструктуром, као и земљом у целини, јер је Москва имала много бољу саобраћајну мрежу од Петрограда.
Кабинет В.И. Ленина в Кремле
© Sputnik / David Sholomovich
/ Москва је неколико година формално сматрана привременом престоницом. Тек у децембру 1922. године, после споразума о формирању Совјетског Савеза она је добила трајан престонички статус.
Како наводе историчари, пресељење је уклонило опасност од директне окупације престонице, стабилизовао је положај совјетске власти и побољшало комуникацију с руским регионима.