Са Запада увозимо скаредне садржаје: Медији и друштвене мреже доприносе суноврату
10:01 06.05.2023 (Освежено: 10:53 06.05.2023)
CC BY-SA 2.0 / /
Пратите нас
Држава не може у потпуности да елиминише негативан медијски утицај на друштво, али ипак има алате којима може да утиче да макар електронски медији са националном фреквенцијом не доприносе атмосфери насиља, сматрају саговорници Спутњика.
Уз остале факторе, таква атмосфера, општа је оцена, води ка трагичним исходима какво је било и масовно убиство у ОШ „Владислав Рибникар“ у Београду и и масакр у околини Младеновца.
Злочин који је из ватреног оружја у школи у коју иде починио тринаестогодишњак, први такав у Србији о каквима је углавном извештавано са запада, посебно Америке, оставио је у шоку домаћу јавност. Поред тога изнедрио је и питања шта је све довело да таквог чина. Да би се слични предупредили најављено је и предузимање мера, међу којима и поштравање санкција за медије који промовишу и подржавају насиље. Биће размотрена и забрана приступа сајтовима на даркнету – мрачном делу Интернета.
Медији и кривица
У којој мери медији доприносе насиљу и у којој мери могу да буду санкционисани због садржаја које емитују, а могу да произведу трагичне последице?
Нешто се сигурно може и мора урадити, али има много тога што не можете да контролишете. Живимо у друштву где имате тај императив зараде када је реч и о медијским кућама. И то је нешто што је јако тешко контролисати, каже за Спутњик социолог др Владимир Вулетић.
Држава има могућност да утиче на садржаје медија са националном фреквенцијом, али их довољно не користи
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Поготово, како каже, то је тешко мерама које су на располагању држави, али и истиче да је јако важно што је то питање покренуто, иако не гарантује да ће тај негативан медијски утицај у потпуности нестати.
Најмалигнији је, како истиче, утицај садржаја на интернету, односно на друштвеним мрежама, кога је истовремено најтеже и контролисати. Не само зато што то зависи од технолошких могућности,већ и што то није у домену онога што држава може да уради.
Шта држава може
Оно где она може да учини много више о емитерима какви су телевизија, радио, новине, али је, како додаје, проблем поготово када је реч о младима што они не прате толико те медије.
Указујући на оно што је могуће предузети, наш саговорник каже да се први ниво односи на оно што су програмске концепције које, уверен је он, већина телевизија уопште и нема.
То је нешто што се може урадити већ у оквиру куће где се избором одређене програмске концепције на коју утицај могу да имају и Управни одбори, Програмски савети, па самим тим и шира јавност. Да се приликом избора онога шта ће се снимати, шта ће се емитовати, не води рачуна само о гледаности, него да се води рачуна и о ономе што се назива јавни друштвени интерес, напомиње Вулетић.
Други ниво је, како каже, онај који је прописан законом, а то је Регулаторно тело за електронске медије (РЕМ) које и сада има одређена овлашћења.
Он ту проблем види у томе што је јако тешко просуђивати о томе какав садржај подразумева насиље. Професор социологије на Филозофском факултету у Београду каже да му се чини, а што је показао и овај трагичан догађај, да некада потпуно несвесно заправо популаризујемо одређене врсте понашања.
Рефлектори на погрешним узорима
У овом случају, сви су рефлектори јавности усмерени ка тинејџеру који је починио тешко дело вишеструког убиства и тиме то и несвесно популаризујемо, док су жртве мање биле у фокусу медијске јавности. Тако починилац оваквог злодела некима постаје узор који би да ураде сличну ствар, виде га као неког антихероја, каже Вулетић.
Медији су, сматра он, само један од аспеката агресивног понашања са трагичним последицама и медијски садржај је, како напомиње, више везан за феномен угледања. А ту ситуацију ниједним законом ни забраном не можете да санкционишете и о томе уредници у медијима треба да воде рачуна, истиче овај социолог.
Не доприносити насиљу
Некадашњи министар културе и информисања, Владан Вукосављевић сматра да је тешко проценити колика је улога медија у догађајима и трагедијама овог типа. То су врло често поступци појединаца на које утичу различите ствари у њиховом одрастању, у психичкој структури и други аспекти живота и развоја. У једном, ипак, нема дилему:
Оно што свако друштво, поготово цивилизовано, може да уради то је да не доприноси стварању афективних стања, атмосфере насиља, агресије, простаклука… Нешто се постиже законским мерама, кривичним и прекршајним законом који регулишу и санкционишу један део таквог понашања. С друге стране, простачка реторика, изјаве, гестови, афирмисање насиља на индиректан начин, као и ТВ серије, филмови су оно на шта држава не може да реагује законима, али може другим мерама.
По његовом мишљењу, држава има начин да реагује у делу медијске сфере, али и објашњава зашто је атмосфера у медијима таква кава јесте.
Ми смо друштво које је капиларно повезано са западном индустријом забаве одакле потиче већи део таквих садржаја. Оно што држава може да уради јер постоје алати за то, само се не користе довољно, је да се барем на телевизијама са националном фреквенцијом санкционише, односно сузбија програм који садржи скаредне садржаје, каже Вукосављевић за Спутњик.
Посао за РЕМ
Наш саговорник, познат по томе што се од старта противио ријалити програмима у Србији, поготово на телевизијама са националном фреквенцијом, каже да није битно да ли је назив програма ријалити или некако другачије, да је битан његов садржај. А РЕМ и постоји да на основу критеријума додељује, али може и да одузме националне фреквенције, истиче он.
Медији и њихов агресивни садржај везан је за феномен угледања на антихероје
© AP Photo
Држава, како закључује, има начин да реагује тако што ће да афирмише позитивне садржаје који су дефинисани медијским прописима и да вреднује оне програме и садржаје оних ТВ станица које су не само пристојни него и квалитетни.
Код писаних медија и интернета могућности државе за регулацију су мање и ту ситауција, по његовој оцени, доста зависи од стања духа у једном народу у једном историјском тренутку. Али, додаје он, може колико може, нешто законима, нешто кажњавањем, нешто мерама, нешто стимулисањем, нешто дестимулисањем.
Сцене насиља гледамо у ријалити програмима, у филмовима и серијама о нарко-дилерима, убицама и наш саговорник нема сумњу да на дуже стазе такве ствари у одређеној мери подстичу насиље и агресивност код појединаца. То је видљиво по расту агресије и простаклука у свим областима живота, од скупштине до понашања ђака у основним школама, каже он.
Никада није касно
Зато некадашњи министар културе и информисања сматра да држава може да нормира, да усмерава, да стимулише оно што је позитивно, а дестимулише негативно и да има простора да се на томе још ради. По мишљењу Вукосављевића, никада није касно да се реагује, јер је у питању процес који траје, пошто долазе нове генерције.
Лоше стање настало је из различитих разлога дугим протоком времена, различитим пропустима, крахом медијске сфере, просветног система, кризом у култури и другим аспектима. То је стање које имамо данас, али живот иде даље и ако бисмо почели да улажемо видљивије и значајније напоре, никада није касно када се чини добро и тад мукотрпни процеси дају резултате, уверен је Вукосављевић.
