Судбина дечака број 1128 из усташког логора: Живко после 80 година сазнао ко је
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Број 1128, то је све што је Живко знао о свом правом идентитету 80 година. Ко је, одакле је, како се презива, ко су му родитељи, колико тачно година има – то није упамтио. А имао је пет када је из логора одведен у Завод за одгој глувонеме деце у загребачкој Илици. Усвојен је 1942, а Мато и Марија Зеленбрз из Загреба постали су његови нови родитељи.
После осам деценија тражења и неуспешног чувања успомена из детињства, Живков прави идентитет крио је списак Диане Будисављевић. Списак за који се мислило да је уништен или изгубљен откривен је после 80 година и сада се налази у Музеју жртава геноцида.
„Наравно да сам сретан, коначно сам сазнао истину, али није сад то неко усхићење да скочиш до плафона. Временом све то огугла. Неко ме пита хоћеш ли презиме мењати? Не могу. То је цела перипетија. Ја остајем. Дебело сам заглибио, сматрам се Загрепчанином. Не?“, каже Живко.
Списак Диане Будисављевић
Директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић објашњава да је Диана, са својим сарадницима, као почетну идентификацију Живку ставила кожну крагну на врат и метални круг са његовим бројем.
„Његов број је био 1128. Дуго смо разговарали и онда смо му рекли да имамо овај документ и да постоји могућност да се подаци о њему налазе на овом документу. Био је то дирљив тренутак. Живко је коначно сазнао истину. Ви сте сведок историје. Неко ко има више од 80 година први пут сазнаје како су му се звали родитељи, одакле су, како се презивао, из ког логора је спасен, када је спасен“, истиче Ристић.
Иза броја 1128 крије се дечак Живко Иванчевић. Од оца Љубивоја из Кришћина и мајке Смиље из Воћина. Прошао је кроз логоре Стара Градишка и Сисак.
Српски малишани из логора
Живково име уписано је међу неколико хиљада имена српских малишана, које је Диана Будисављевић спасила из усташких логора у НДХ. Не сећа се готово ничега до пете године. Једва и тога – да је по њега у Завод дошла Марија Зеленбрз, која је била у браку три године и није имала деце.
„Све је ишло брзо, могао је доћи ко хоће. Одвели су је у велику собу. Пуно деце је лежало али сви су били тихи, једино је један балио у дечијем креветићу, а то сам био ја. То је био окидач. И пита ме зашто плачеш? А ја велим, а већ сам се толико исплакао, тета ме истукла. Она гледа, а зашто те истукла? Ја велим зато што сам се упишао. И пита мене је ли би ти ишао са мном? Ја кажем би, ако у кући имаш меса“, прича Живко.
И отишао је. У документима је записано да се дозвољава преузимање детета Живко бр. 1288, како се наводи, на даљи одгој и уздржавање. Да му се одређује римокатоличка вера.
Дан НДХ као датум рођења
За датум рођења држава му је одредила 10. април – дан оснивања Независне Државе Хрватске. Тако је Живко Иванчевић, потом Живко бр. 1128, постао Живко Зеленбрз.
„Ја се тог детаља уопште не сећам и ја се тог трансфера уопште не сећам. Као да ме неко спустио са падобраном и ја сам се нашао у великој соби. Лош намештај, тек су се венчали. Ту сам почео и јако сам се брзо адаптирао“, сећа се Живко.
У логоре Независне државе Хрватске затваране су породице са децом. Највише малишана доведено је у лето 1942. године. Међу њима, највероватније, и Живко. Процењује се да је тада у Јасеновац спроведено око 70.000 мушкараца, жена и деце.
„Управо те 1942. године, после величанствене битке на Козари и, нажалост, бескрајне трагичне епопеје – козарачке епопеје, у лето 1942. године, највећи број деце управо је стигао са тог ширег краја Козаре – Поткозарја и из Босанске Крајине, али било је деце из Западне Славоније, Средње Славоније, Баније, Лике и Кордуна“, наводи Ристић.
Највећа хуманитарна акција у Другом светском рату
Деца су остављена сама, препуштена болести, глади и смрти. Зато је Аустријанка Диана Будисављевић покренула највећу хуманитарну акцију током Другог светског рата – спасавање неколико хиљада најмлађих из усташких логора.
Судбина те деце, била је различита. Поједини су убрзо преминули, друге је преузео „Каритас“, а трећи су дати хрватским породицама на усвајање.
Све то записано је у документу. Читљивом и после осам деценија. Ту су имена и презимена деце, њихових родитеља, датум и назив логора из којег су спасена, као и доб и идентитет хрватских усвојилаца.
„Документ је настао у другој половини 1942. године. Од њега је направила своју библиотеку Диана Будисављевић. Њена картотека је секундарни извор. Успели смо да дођемо до примарног извора. Овај списак представља не само историографску корист, већ и списак података који нам по први пут омогућава да сви заинтересовани, пре свега некадашња деца, коначно дођу до спознаје свог правог идентитета, оног стеченог рођењем, а не идентитета наметнутог стицајем околности Другог светског рата. Стога је та последња колона драгоцена. То су подаци који су се заправо скривали свих ових деценија“, објашњава Ристић.
Захваљујући последњој колони, осамдесетшестогодишњи Живко је утврдио своје порекло 2023. године. Дат је породици Зеленбрз, Мату и Марији, улица Гробничка 20. Од њега нису крили да је рођен као Србин и да је био у логору, али то је све што су знали.
Трауматична сећања
Годинама су га охрабривали да нађе праву породицу. Није успевао. Живко сведочи да се ничега не сећа, али и да су неки каснији догађаји, највероватније, били окидач за оно што је чувала подсвест.
„Ја сам имао десет година. То су први наши ратни филмови и идемо у кино. Ја гледам филм и када сам изашао вани, ја сам се тресао. Дечки причају узбудљив је филм, али ја сам нешто друго видео када сам се узбудио. Има једна сцена када је неко повикао да иду Немци и усташе и видите у крупном плану по прашњавој цести јуре. То је село и има као неки трг, неуредно, није ледина са травом него земља и наједанпут видим где матере трче за својом децом, хватају их и беже са њима“, сећа се Живко филма.
Током и после рата појављивали су се и родитељи који су покушали да пронађу своју децу. Па и дечака број 1128. Две жене веровале су да је баш он њихов син. Једна је његовој помајци написала писмо са описом свог сина и белега који је имао. Испоставило се да то није Живко.
„Она то чита и каже то ти мама пише, доћи ће по тебе. Ја сам се њој зграбио за скуте и почео плакати. Никад нисам плакао, значи у подсвести сам ипак маму носио“, уверен је Живко.
Ко му је мама деценијама је остало сакривено у рукописима. Завршетком Другог светског рата, по налогу Министарства социјалне политике Хрватске, одузети су од Диане Будисављевић. Веровало се да су запаљени или нестали.
На хиљаде деце на списку
До сада непознати јавности, спискови откривају податке за више од 5.600 деце. По абецеди, по почетном слову презимена сваког детета.
„Списак је аутентичан, прошао је све неопходне експертизе и пре него што смо објавили да га имамо. Пре свега, овај документ, као и многи други, није једини, али је од највеће важности за нашу националну историју, за европску историју Другог светског рата. На још један начин, можда најтрагичнији, најболнији, на емотивни начин, сведочи и доказује геноцид који је хрватска држава извршила над припадницима српског народа у Другом светском рату на целој својој територији. И то је елемент тог геноцида који је извршен над децом. И могуће је да у том сазнању можемо тражити и одговор на питање зашто је 80 година љубоморно чуван ван наше територије“, истиче Ристић.
Жеља Диане Будисављевић да деца коју је спасавала од страхота у логорима НДХ једнога дана сазнају своје право порекло, име и презиме, појединцима се сада испуњава. Онима који то желе и онима који су трагали за својим пореклом. Откако се зна за списак, у Музеју жртава геноцида телефони не престају да звоне.
„Када пронађу особу коју траже, стављају фотографију испред документа. Можете видети људе како тихо јецају и плачу. И то је тренутак када коначно имају материјалне доказе. Не само доказ, већ и сазнање. Замислите да у 80 и некој години чујете име своје мајке и оца. За већину нас то је апсолутно незамисливо“, напомиње Ристић.
И за Живка Зеленбрза било је незамисливо. У његових последњих осам деценија стаје да је завршио школу, у међувремену добио и сестру, да се оженио и има сина и ћерку.
„Ја сматрам да ми је отац рођени, мајка исто. Ови су ми увек мама и тата. Страшно ме интересује, не знам зашто, како су завршили отац и мајка и да ли можда ипак браће имам. Ништа од тога не можеш капитализирати, не у материјалном, али то бих волео да знам“, истиче Живко.
Хиљаде и хиљаде судбина
У документу, гледајући комбинацију имена, није пронађено да Живко има браће или сестара, али има још Иванчевића – блиских рођака.
„Када отворите архивску кутију, видите хиљаде и хиљаде судбина. Имате кључ да откључате те судбине после толико деценија и омогућавате људима да коначно дођу до тих сазнања“, наглашава Ристић.
Документ је дигитализован, али пракса оваквих грађа у свету је да нису потпуно јавне на интернету. Онај ко жели да сазна свој прави идентитет, може да се најави и лично дође у Музеј жртава геноцида.
„Нити је Јад Вашем ставила Шиндлерову листу на своју интернет страницу, нити је кућа Ане Франк ставила дневник Ане Франк на своју страницу. Била је стављена на једну или две странице. Оно што је важно у овом случају, морамо поштовати наше законе и међународне норме. Листа садржи личне податке. Где год на тој листи постоји и једна жива особа, ми не можемо те личне податке без сагласности тих људи и њихових сродника користити да их учинимо јавно доступним глобално“, објашњава Ристић.
Металну плочицу са угравираним бројем 1128 Живку је дала мајка пре него што је умрла. Од тада овај број често носи. На питање зашто, свој одговор појашњава ониме што је рекао Примо Леви, Јеврејин, италијански хемичар и писац који је преживео Холокауст.
„Он је угравирао на руци и питали су га зашто то не скине, а он је рекао: ‘То је део мене и мало нас је у свету који носимо ово.’ Рекао је: ‘Не срамим се тога нити се дивим, али то је део мене.’ Напросто нешто у мени говори, ја га носим повремено, не стално, али га носим“, каже Живко, број 1128, преноси РТС.
