Надвија се велика опасност над светску уметност - ко ће бити глумци и певачи
© AFP 2023 / CINDY ORD
Пратите нас
Уметници морају бити све бржи попут спортиста. Ниједан тенисер од пре 20 година не би могао да врати ниједну серву Новаку Ђоковићу, јер је много бржи и припремљенији. Тако оперска певачица данас мора да пева лежећи, у хаљини, без хаљине, из каде. То је узбудљиво и потребно данашњој публици.
Највећи изазов уметности данас, сматра Милена Тробозић Гарфилд, ауторка романа „Уметност је наш посао“, није ни новац, ни публика, већ пажња – како у хиперпродукцији уметничких садржаја да уметник привуче пажњу на своје дело и још важније да ту пажњу задржи.
У свету у коме ништа није стално и непролазно, у коме се годишње сними више од 50.000 филмова, свету интернета и генерације навикнуте да једним кликом дође до садржаја који жели и који им кратко држи пажњу, уметници се суочавају и са новом опасношћу, а то је вештачка интелигенција.
Вештачка интелигенција ће заменити писце и глумце
„Штрајк који се дешава у Холивуду произашао је из реалног страха, јер студији уместо писаца могу да користе вештачку интелигенцију и сцену добију за 60 секунди. Боре се и за права на лик глумаца како би могли да га репродукују кроз компјутерске апликације. Тако не морају да ангажују глумце сваки пут. Глумци ће бити замењени, писци такође. Већ сада велики медији за дневне вести користе алгоритам. Нема више почетника новинара који шаљу извештаје са улице. Само озбиљне чланке, колумне, анализе пишу новинари“, каже Тробозић Гарфилд.
Милена Тробозић Гарфилд
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Упозорава да већ сада тешко разликовати да ли је фотографију урадио човек или робот:
„'Њујоркер' је спровео експеримент у коме је вештачкој интелигенцији задато да напише пасус који ће личити на Хемингвејев стил. Онда су то дали професорима америчке књижевности који су докторирали на Хемингвеју. Нису могли да кажу шта је написао Хемингвеј, а шта вештачка интелигенција“.
Као поборник тезе да се прогреса не треба плашити зато што се не може зауставити и да морамо да будемо још креативнији како бисмо направили оно што вештачка интелигенција не може, наша саговорница подсећа на Сократа који је рекао да ће нова технологија уништити људски ум - мислећи на писање:
„Он је веровао да ако људи почну да записују, да неће ништа више памтити. Али нећемо рећи да је писмо уништило цивилизацију или касније Гутенбергова штампарија. Напротив. Књиге су биле драгоценост коју су имали само богати људи. Онда су масовно почеле да се штампају књиге. У Шпанији и Француској су се појавили витешки романи који су били апсолутна будалаштина, али као реакцију на то Сервантес је написао 'Дон Кихота' и довео до стварања реалистичког романа који ће владати 19. и 20. веком. Не знам шта ће савремене технологије донети, тешко је то претпоставити нарочито са брзим развојем вештачке интелигенције, али ће нас свакако подстаћи да даље развијамо своју креативност“.
Биоскопи су готови
Тробозић Гарфилд која је своју вишедеценијску каријеру као преводилац, глумица, продуцент, арт менаџер и маркетинг стручњак посветила уметности, живећи на релацији Београд – Вашингтон, изненађена је брзином којом се развија вештачка интелигенција и да су „први на удару“ писци и уметници.
Сматра да су данас у највећој опасности оне уметности које могу да се репродукују попут књиге или филма:
„Јефтино је данас одштампати књигу или снимити филм. Биоскопи су готови. Ово чему присуствујемо су остаци. Успех који су направили 'Барби' и 'Опенхајмер' су инцидент. Тед Хоуп, професор на Њујоршкој филмској школи и главни директор у Амазону за филмску индустрију, говорио је у Локарну о крају филма онако како га ми доживљавамо, као уметност. Биће и даље филмова којима обилују специјални ефекти, можда још више захваљујући вештачкој интелигенцији“.
Опера "Фалстаф" на београдској сцени после 45 година
© Фото : Спутњику уступило Народно позориште/Небојша Бабић
Жива уметност ће преживети
У таквој ситуацији наша саговорница верује у живе уметности, које су тренутне и непоновљиве, које захтевају присуство публике испред самог дела и које изазивају јединствен доживљај:
„То је такозвана успорена уметност која ће нас спасити. Када уђете у музеј ви тише говорите, концентришете се, бирате да ли ћете обићи цео музеј или бити пред једном сликом. Моја ћерка не може да гледа ниједан филм на ТВ, а да нема у руци телефон и стално проверава поруке, али у позоришту мора да га искључи и препусти се нечему без прекидања. Оно што је на интернету или телевизији је поредим са аутострадом којом идемо великом брзином, а са стране нам бацају брзу храну коју поједете и заборавите. Одлазак у позориште, на концерт, у музеј је доживљај кога се сећате. Ако заборавите и сцене, сетићете се узбуђења које сте имали када сте гледали представу. Ја то узбуђење не осећам ни пет минута након серије на Нетфликсу“.
Будућност уметности види у поновном враћању том живом контакту уметника и публике:
„Зашто Брус Спрингстин или Стинг праве огромне турнеје? Стингу сигурно не требају паре. Он може да живи од онога што је зарадио и не само он него и сви његови унуци. Али узбуђење које доноси та размена са публиком је јединствено и карте за тај доживљај су баснословно скупе“.
Како привући младе
Проблем међутим свим менаџерима у култури, били они на челу Метрополитена, Народног позоришта у Београду или неког малог театра у провинцији, развој публике – посебно како привући младе.
„Недавно су и Гардијан и Њујорк тајмс писали да се публика после короне није вратила у позориште у истом броју, јер се одвикла, има много више садржаја код куће и зато што одлазак у позориште или на концерт представља известан напор у поређењу са притискањем дугмета код куће. Метрополитен је две сезоне имао посебне вечери под називом 'Инстаграмске прилике' када осветле своју зграду и направе декор да млади у паузи праве фотографије за Инстаграм , а МоМа већ годинама има дејт вечери петком и позива младе да дођу у галерије и упознају своју сродну душу. То су врло популарни програми и установе се не боје да отворе своје просторе и за такве садржаје, јер питање младе публике је велики проблем“.
Уметност не сме, наглашава Тробозић Гарфилд, да буде досадна, мора да донесе узбуђење и лепоту у први план:
„Изазови и препреке стварају узбуђење. Савлађивањем препрека постајемо бољи, бржи, експресивнији, маштовитији. Не могу да верујем да ишта може да уништи уметност. Може само да нам буде теже као ствараоцима, али то не значи да смемо да се предамо“.
