Ништа без човека са руком: Вештачка интелигенција испројектује град, али не и његову душу
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Пратите нас
Младе генерације архитеката су заборавиле шта је лењир, шина, не знају да зашиље оловку. Архитектура се свела на слепо куцање на рачунару, играње мишем и прети нам да се сведе само на одабир нечега на интернету. Инвеститору се допадне кућа на интернету и да вештачкој интелигенцији да направи то исто, упозорава архитекта Слободан Малдини.
Употребом вештачке интелигенције виспрени архитекта може, према речима Малдинија, за два дана да испројектује цео Београд на води, али никада не може да покаже идејност архитекте:
„Да би неко пројектовао Београд на води мора ту да живи, да борави, да се саживи са тим простором, да осети мирисе, укусе, има хармонију свега што се дешава. Нажалост ми то немамо, наши простори су пуки покушај да инвеститор заради новац, а никога више није брига да ли ће се у том простору неко осећати лепо. Зато су нам савремени простори такви да у њима нико више не жели да борави. Када станујете на 50 спрату у стану од 50 квадрата, ви као да сте у Синг Сингу“.
Да ли ће архитекта опстати у будућности
Архитектура мора, наглашава саговорник Спутњика, да се врати хуманости и архитекта ће то урадити само ако успе из себе да изнедри најквалитетније архитектонске елементе и рачунари буду у служби његове идеје, а никако да овладају архитектом.
Са жељом да подсети на значај цртања руком, да покаже како су архитекте некада били велики цртачи и ликовни уметници, мислиоци, познаваоци историје, ерудите, те да је српска архитектура била врхунска и да врати веру у идејност српских аутора, Малдини је заједно са Софијом Ланцош Малдини приредио у Галерији науке и технике САНУ изложбу „Архитекта као цртач и сликар“.
Слободан Малдини: Изнедрио сам нешто што је тада било познато као постмодерна архитектура
© Sputnik / Марија Јаковљевић
„Протеклих двадесетак година готово да нема архитектонског пројекта који је изведен, а да ту није био рачунар. Данас смо у ситуацији да је поред вештачке интелигенције потпуно неважно ко и како пројектује. Врло брзо ћемо доћи у ситуацију да архитекта више неће бити потребан. Само кажемо шта желимо и вештачка интелигенција ће то урадити брже, ефикансије и квалитетније од архитекте. Поставља се питање да ли ће професија архитекте опстати у будућности. Насупрот томе на овој изложби представљамо српске и стране архитекте који су своје каријере засновали на личном познавању историје и теорије архитектуре, великој вештини цртања, сликања и вајања“.
Слободан и Софија Малдини су одлучили да представе пре свега до сада невиђене архитектонске скице, цртеже, слике и да скрену пажњу јавности да постоји неоткривено, а велико архитектонско благо.
Од Андре Стевановића до Крешимира Рогине
Изложба хронолошки почиње са акварелом Андре Стевановића, професора Велике школе и утемељивача архитектонске струке у Србији који је радио 1870. године.
Цртеж је ипак основа свега
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Малдини нас даље води до серије акварела на којима је Константин Јовановић представио џамије у Београду као сведочанство историје главног града па до цртежа Бранка Таназевића и акварела на којој је Никола Краснов приказао Малту.
„Нашег великана модернизма у архитектури Милана Злоковића представили смо са три рада која до сада нису излагана и објављивана - његово конкурсно решење за Међународну изложбу у Паризу, за Радничко насеље бродоградилишта у Ријеци и за малу железничку станицу у Умци, а Драгишу Брешована са великим конкурсним радом за изложбу у Паризу. Имамо и незаобилазног Александра Дерока, почев од његових цртежа брвнара па до целе једне ветрине у којој показујемо његове цртеже из позних година“.
Следе дела Момира Коруновића, Миладина Прљевића, Бранислава Којића, Бранислава Крстића и долазимо до послератног периода и Николе Добровића са скицом зграде Државног секретаријата народне одбране (Генералштаб), Миладина Прљевића и Ратомира Богојевића са Музејом народне револуције у Новом Саду и Богдана Богдановића са цртежима који се први пут представљају јавности - за Спомен парк у Сремској Митровици, Меморијални центар палима у Другом светском рату и за Спомен парк у Прилепу.
У генерацији која је стасала шездесетих и седамдесетих година незаобилазни је Михајло Митровић познат као врстан цртач.
„Доста је путовао по свету и увек је носио бележницу и како ми је сам говорио, дешавало му се да се вози таксијем и уместо да фотографише, он је правио кроки онога што види“, каже Малдини.
Аутопортрет Мустафе Мусића од акрила и ремек дело Бранислава Јовина тешко 100 килограма
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Фасцинантан је опус Бранислава Јовина на изложби:
„Током седемдасетих година Јовин је са тимом пројектовао београдски метро до те мере да су израђивали детаље композиција, све станице. Све је то бачено у воду када је идеја метроа замењена трамвајима. На изложби представљамо његово ремек дело 'Град Сомбор виђен очима птице', дужине 2,70 метара и висине 1,80 метара, тежине око 100 килограма. То је урађено тако минуциозно да свако ко живи у Сомбору може да види своју кућу и дрво које је деведесетих година расло у његовом дворишту“.
Дејан Ећимовић, Мустафа Мусић, Бранислав Митровић, Никола Несторовић, Драгутин Инкиостри Медењак, Крешимир Рогина и други употпуњују поставку.
Ле Корбизје и страни аутори
Један од најважнијих артефаката је цртеж Ле Корбизјеа, моји је начио као млади студент архитектуре путујући Балканом:
„Ле Корбизје је посетио Зајечар, Неготин, Бор и цртао српске фолклорне мотиве и рукотворине. Нацртао је оловком српски ћуп - јединствено дело будући да га је нацртао млади уметник за кога није могло да се претпостави да ће постати највећи светски протагониста модернизма у архитектури“.
Ле Корбизје је посетио Зајечар, Неготин, Бор и цртао српске фолклорне мотиве и рукотворине. Нацртао је оловком српски ћуп
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Малдини је изложио и део своје колекције коју је сакупљао од 1977. године – цртеже Џејмса Акермана, Роберта Вентурија, Тадоа Анда, Алдо Росија, Френка Герија, Марија Боте:
„Први пут када сам срео Роберта Вентурија зажалио сам што нисам узео аутограм. Неколико година касније добио сам његову чувену паткицу. Алдо Роси је био у Београду 1985. и поклонио ми је кроки. Акерман, мој професор на специјалистичким студијама у Вићенци, ми је нацртао на улазници театра Олимпика. Сви ти цртежи су до мене доспели као поклон и све ово показује да је архитектура још увек жива“.
Наши градови су као ципеле које нас жуљају
Малдини, који је изложио своја два цртежа из 1979. и 1980. и књигу са око 400 цртежа насталих током короне, каже да је целог живота цртао и сликао руком, али је и сам крајем деведесетих почео да користи рачунар у креирању 3Д модела:
„Ове године сам покушао да видим како вештачка интелигенција може да реализује нека моја дела и био сам фасциниран, пре свега зато што сам схватио да она неће нарушити моју идеју. Све зависи од мене. Основа је и даље цртеж. Морам да нацртам до најситнијег детаља и морам да опишем своју идеју да би онда преузела вештачка интелигенција даље. Није све изгубљено, није машина овладала човеком“.
Човек је суштина целе архитектуре, као када кројач направи саливен капут који ће носити да би се угодно осећа у њему
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Малдини жели да изложбу у Галерији науке и технике САНУ посете пре свега млади уметници да виде значај цртања слободном руком:
„Током 2000-тих на Архитектонском факултету нису постојали предмети нацртна геометрија и перспектива. На пријемном испиту немамо цртање. Многе стране школе на западу су заборавиле значај цртежа, па често студенти из Француске и Немачке иду у Москву и Санкт Петербург да усаврше своје вештине јер руска школа и даље негује цртеж руком“.
Малдини наглашава да се архитектура не ради због новца и профита, већ због човека:
„Човек је суштина целе архитектуре, као када кројач направи саливен капут који ће носити да би се угодно осећа у њему. Е, то је град. Наши градови су као ципеле које купимо преко интернета па су два броја мање, жуљају нас и на крају их бацимо и идемо даље. Ова изложба треба да поврати веру у архитектуру и могућности архитектуре, да покаже како смо некада могли и како морамо у будућности да радимо“.
Књига са 400 цртежа које је Малдини нацртао током епидемије
© Sputnik / Марија Јаковљевић
