https://sputnikportal.rs/20240124/mateo-garone-realnost-je-mnogo-surovija-od-filma-nasilnija-od-gomore-i-pinokijavideo-foto-marija-jakovljevic-1166804263.html
На Мећавнику режисер чије је дело номиновано за Оскара: Реалност је суровија од филма /видео/
На Мећавнику режисер чије је дело номиновано за Оскара: Реалност је суровија од филма /видео/
Sputnik Србија
Зашто људи из Африке морају да ризикују своје животе да би дошли до Француске или Италије, а Европљани могу слободно да путују у Африку на летовање? Током... 24.01.2024, Sputnik Србија
2024-01-24T20:43+0100
2024-01-24T20:43+0100
2024-01-24T20:43+0100
култура
култура
кустендорф
култура – интервјуи и аналитика
филм
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/01/18/1166800406_0:0:3073:1728_1920x0_80_0_0_bdd41a2f3ea132a5a35f3a6963bfd834.jpg
Гаронеов филм „Ја, капетан“ о двојици младих Сенегалаца који из жеље да дођу до Европе и остваре своје снове пролазе опасан пут преко Сахаре, либијског затвора и мора до Италије, отворио је у уторак увече 17. „Кустендорф“ на Мећавнику. У истом дану је његов филм номинован и за Оскара за најбољи филм ван енглеског говорног подручја. Успешан редитељ, који је трећи пут гост „Кустендорфа“, у разговору са новинарима, открио је са каквим изазовима се суочио снимајући причу о неправди и суровом кршењу људских права и истакао због чега је важно приказати „пут једног хероја и његову борбу против система“.Први пут сте били у Дрвенграду 2013. са филмом „Ријалити“, затим 2016. са „Причом над причама“ и сада долазите са остварењем „Ја, капетан“. Шта вама лично значи „Кустендорф“- То је фестивал на који долазим са великим задовољством јер је веома људски, личан и аутентичан, а и Емир ми је био веома значајан док сам растао и сазревао. На известан начин желим да му узвратим за све што је учинио за мене својим филмовима и да будем део овог фестивала пуног живота.У свету у коме се кризе смењују, одабрали сте да нам својим новим филмом прикажете једну мигрантску причу. Мигрантска криза више није толико у фокусу пажње. Хтели сте овим филмом да нас подсетите и на ту важну тему?- Желео сам да покажем публици део путовања тих људи које ми обично не видимо. Неко можда зна за људе који умиру у пустињи, Либији или на мору, али ми то не видимо, као ни сами протагонисти ове приче. Они знају на почетку, када крећу на путовање, да је пут врло опасан, да вероватно много људи умире, али они то не виде. Тако да је овај филм значајан и за нас и за њих. Биће приказан у 20 земаља Африке и пружамо им могућност да виде једну одисеју. Прича је универзална о људским правима која се крше на најстрашнији начин, а право сваког бића је чежња за бољим животом.Како сте дошли до ове приче?- Више прича је ту укључено. Идеја је била да испричамо причу из њиховог угла, не нашег. Ја сам увек само посредник. Ушао сам у културу која није моја и није било лако почети овакав пројекат. Кренуо сам пре осам година слушајући приче и требало ми је доста времена да се упустим у снимање. Плашио сам се да не испаднем привилегован човек који користи причу миграната да би освојио Оскара.Како сте пронашли глумце који ће играти главне протагонисте Сејдуа и Мусу?- Пронашао сам их у Сенегалу. Имали смо кастинг. Мајка и сестра Сејдуа Сара, који тумачи главну улогу, су глумице, али његов сан је да буде фудбалер и није хтео на кастинг. Сестра га је натерала да дође на кастинг. Када је дошао већ је било превише глумаца и рекли су му да ја закаснио, да не може да уђе. Ушао је у такси, схватио је да је изгубио кључ и замолио таксисту да се врати. Док је тражио кључ, приметио га је кастинг менаџер, дао му сценарио и испало је да му је било суђено да добије улогу.Филм је веома реалистичан и лако може да буде документарац, а истовремено су ту и бајковити сегменти. Како сте пронашли праву равнотежу?- То је био највећи изазов. Када су ми испричали причу, осетио сам да је веома насилна, али и бајковита па сам покушао да искомбинујем „Гомору“ и „Пинокио“. У својој каријери обично пратим два правца - један је реалистичан, скоро документарни приступ као у „Гомори“, мада је и тај филм за мене мрачна бајка и говори о томе како деца откривају насиље света, и други је мој филм „Пинокио“. Док сам снимао „Ја, капетан“, схватио сам да је Сејду заправо Пинокио, а Муса, други момак, га заправо позива да иду у „Земљу играчака“, говорећи му да ће му тамо белци тражити аутограме. Он одлази, не говори ништа мајци, као што је урадио Пинокио издавши Ђепета и открива насилан свет. Колоди, када је писао „Пинокија“, желео је да покаже деци колико су страшне последице када се донесу погрешне одлуке. Зато је Пинокио заправо мрачна прича пуна насиља. Било ми је нормално да у овом филму спојим два дела мог уметничког пута. Имао сам привилегију да филм снимам са правим протагонистом ове приче. Све време је био са мном на сету као својеврсни коредитељ и све у филму је он заиста и доживео. Желели смо да реконструишемо то путовање. Људима из Африке се обично не верује када говоре о том свом искуству тако да је ово и прилика да покажу свету тај систем смрти. Сејду је капетан, херој који се зарад живота бори против система. Мислим да је зато филм пријемчив јер говори о хероју који се бори против неправде. Срећан сам што је много школа у Италији приказало филм. Од септембра до априла ученици су гледали филм, а то је део популације која неће отићи да погледа овакав филм, уверена да је досадан. Али када су га погледали, открили су да је главни јунак њихов вршњак, има исте жеље и проблеме и одмах могу да се повежу са њим и прате његову авантуру. То је добар начин и да виде да иза статистике у вестима стоје људи попут њих.Шта мислите о односу Италије према мигратима? Да ли сте посетили Лампедузу?- Политика према мигрантима је погрешна, не само у Италији него у читавом свету. Верујем да зидовима и затварањем не можемо решити проблеме, већ дијалогом и проналажењем начина да им се омогући кретање без ризиковања живота. Говоримо о људским правима. Зашто они морају да ризикују свој живот ако желе да путују у Француску или Италију, а њихови вршњаци из Европе и Америке могу да путују у Африку на летовање без проблема. Последњи део филма сам снимао у Марсали, близу Палерма, али нисам био на Лампедузи. Знамо да је током последњих 15 година погинуло 27.000 људи и са актуелном политиком још много невиних ће настрадати.Шта је најпотресније што сте чули од људи из Сенегала?- Неке причу су толико бруталне да је било немогуће реконструисати их у филму. Чинило ми се да би публика чак тешко поверовала да је могуће тако нешто, а реалност је чак много гора од онога што приказујемо у филму. Изоставио сам сцене силовања жена. Када у публици видим људе из Африке, позовем их да изађу након пројекције да чујем њихово мишљење и сви они сведоче да је стварност много страшнија и драматичнија него што се види у филму.Филм је номинован за Оскара. Шта очекујете?- Пријатељ ми је рекао да су се појавиле квоте у кладионицама и да смо на трећем месту. Фаворит је енглеско остварење Џонатана Глејзера, одличног редитеља и мог пријатеља. Одлична је вест што смо ушли у избор од пет филмова. Нисмо очекивали. Највећи проблем када је Оскар у питању је да ваш филм виде. Много зависи од дистрибутера, моћи коју имаш. Енглески филм се такмичи у свим категоријам, има јаког дистрибутера и много новца и одличан је, тако да имамо јаког конкуретна, али важно је што смо номиновани.Како доживљавате себе као аутора, након свих награда и чињенице да сте у друштву великих редитеља попут Кустурице, који су посвећени ауторском филму?- Никада не мислим о томе. Мени је важно да стварам. Увек настојим да нађем нови изазов, да испричам нову причу на најбољи начин, да изненадим и себе и публику. Био сам сликар пре него што сам постао редитељ и важно ми је како филм визуелно изгледа. Волим и да се упуштам у ризике, да излажем себе опасности, изађем из зоне комфора. Снимање овог филма је било ризично за аутора који не потиче из Африке. За мене је снимање филмова откривање новог света, нових људи који ме уче и омогућавају да откријем и део себе.Погледајте и:
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
култура, кустендорф, култура – интервјуи и аналитика, филм
култура, кустендорф, култура – интервјуи и аналитика, филм
На Мећавнику режисер чије је дело номиновано за Оскара: Реалност је суровија од филма /видео/
Зашто људи из Африке морају да ризикују своје животе да би дошли до Француске или Италије, а Европљани могу слободно да путују у Африку на летовање? Током последњих 15 година погинуло је 27.000 људи. Реалност је много суровија него што ја приказујем у филму, каже италијански редитељ Матео Гароне.
Гаронеов филм „Ја, капетан“ о двојици младих Сенегалаца који из жеље да дођу до Европе и остваре своје снове пролазе опасан пут преко Сахаре, либијског затвора и мора до Италије, отворио је у уторак увече 17. „Кустендорф“ на Мећавнику. У истом дану је његов филм номинован и за Оскара за најбољи филм ван енглеског говорног подручја.
Успешан редитељ, који је трећи пут гост „Кустендорфа“, у разговору са новинарима, открио је са каквим изазовима се суочио снимајући причу о неправди и суровом кршењу људских права и истакао због чега је важно приказати „пут једног хероја и његову борбу против система“.
Први пут сте били у Дрвенграду 2013. са филмом „Ријалити“, затим 2016. са „Причом над причама“ и сада долазите са остварењем „Ја, капетан“. Шта вама лично значи „Кустендорф“
- То је фестивал на који долазим са великим задовољством јер је веома људски, личан и аутентичан, а и Емир ми је био веома значајан док сам растао и сазревао. На известан начин желим да му узвратим за све што је учинио за мене својим филмовима и да будем део овог фестивала пуног живота.
У свету у коме се кризе смењују, одабрали сте да нам својим новим филмом прикажете једну мигрантску причу. Мигрантска криза више није толико у фокусу пажње. Хтели сте овим филмом да нас подсетите и на ту важну тему?
- Желео сам да покажем публици део путовања тих људи које ми обично не видимо. Неко можда зна за људе који умиру у пустињи, Либији или на мору, али ми то не видимо, као ни сами протагонисти ове приче. Они знају на почетку, када крећу на путовање, да је пут врло опасан, да вероватно много људи умире, али они то не виде. Тако да је овај филм значајан и за нас и за њих. Биће приказан у 20 земаља Африке и пружамо им могућност да виде једну одисеју. Прича је универзална о људским правима која се крше на најстрашнији начин, а право сваког бића је чежња за бољим животом.
Како сте дошли до ове приче?
- Више прича је ту укључено. Идеја је била да испричамо причу из њиховог угла, не нашег. Ја сам увек само посредник. Ушао сам у културу која није моја и није било лако почети овакав пројекат. Кренуо сам пре осам година слушајући приче и требало ми је доста времена да се упустим у снимање. Плашио сам се да не испаднем привилегован човек који користи причу миграната да би освојио Оскара.
Како сте пронашли глумце који ће играти главне протагонисте Сејдуа и Мусу?
- Пронашао сам их у Сенегалу. Имали смо кастинг. Мајка и сестра Сејдуа Сара, који тумачи главну улогу, су глумице, али његов сан је да буде фудбалер и није хтео на кастинг. Сестра га је натерала да дође на кастинг. Када је дошао већ је било превише глумаца и рекли су му да ја закаснио, да не може да уђе. Ушао је у такси, схватио је да је изгубио кључ и замолио таксисту да се врати. Док је тражио кључ, приметио га је кастинг менаџер, дао му сценарио и испало је да му је било суђено да добије улогу.
Филм је веома реалистичан и лако може да буде документарац, а истовремено су ту и бајковити сегменти. Како сте пронашли праву равнотежу?
- То је био највећи изазов. Када су ми испричали причу, осетио сам да је веома насилна, али и бајковита па сам покушао да искомбинујем „Гомору“ и „Пинокио“. У својој каријери обично пратим два правца - један је реалистичан, скоро документарни приступ као у „Гомори“, мада је и тај филм за мене мрачна бајка и говори о томе како деца откривају насиље света, и други је мој филм „Пинокио“. Док сам снимао „Ја, капетан“, схватио сам да је Сејду заправо Пинокио, а Муса, други момак, га заправо позива да иду у „Земљу играчака“, говорећи му да ће му тамо белци тражити аутограме. Он одлази, не говори ништа мајци, као што је урадио Пинокио издавши Ђепета и открива насилан свет. Колоди, када је писао „Пинокија“, желео је да покаже деци колико су страшне последице када се донесу погрешне одлуке. Зато је Пинокио заправо мрачна прича пуна насиља. Било ми је нормално да у овом филму спојим два дела мог уметничког пута. Имао сам привилегију да филм снимам са правим протагонистом ове приче. Све време је био са мном на сету као својеврсни коредитељ и све у филму је он заиста и доживео. Желели смо да реконструишемо то путовање. Људима из Африке се обично не верује када говоре о том свом искуству тако да је ово и прилика да покажу свету тај систем смрти. Сејду је капетан, херој који се зарад живота бори против система. Мислим да је зато филм пријемчив јер говори о хероју који се бори против неправде. Срећан сам што је много школа у Италији приказало филм. Од септембра до априла ученици су гледали филм, а то је део популације која неће отићи да погледа овакав филм, уверена да је досадан. Али када су га погледали, открили су да је главни јунак њихов вршњак, има исте жеље и проблеме и одмах могу да се повежу са њим и прате његову авантуру. То је добар начин и да виде да иза статистике у вестима стоје људи попут њих.
Шта мислите о односу Италије према мигратима? Да ли сте посетили Лампедузу?
- Политика према мигрантима је погрешна, не само у Италији него у читавом свету. Верујем да зидовима и затварањем не можемо решити проблеме, већ дијалогом и проналажењем начина да им се омогући кретање без ризиковања живота. Говоримо о људским правима. Зашто они морају да ризикују свој живот ако желе да путују у Француску или Италију, а њихови вршњаци из Европе и Америке могу да путују у Африку на летовање без проблема. Последњи део филма сам снимао у Марсали, близу Палерма, али нисам био на Лампедузи. Знамо да је током последњих 15 година погинуло 27.000 људи и са актуелном политиком још много невиних ће настрадати.
Шта је најпотресније што сте чули од људи из Сенегала?
- Неке причу су толико бруталне да је било немогуће реконструисати их у филму. Чинило ми се да би публика чак тешко поверовала да је могуће тако нешто, а реалност је чак много гора од онога што приказујемо у филму. Изоставио сам сцене силовања жена. Када у публици видим људе из Африке, позовем их да изађу након пројекције да чујем њихово мишљење и сви они сведоче да је стварност много страшнија и драматичнија него што се види у филму.
Филм је номинован за Оскара. Шта очекујете?
- Пријатељ ми је рекао да су се појавиле квоте у кладионицама и да смо на трећем месту. Фаворит је енглеско остварење Џонатана Глејзера, одличног редитеља и мог пријатеља. Одлична је вест што смо ушли у избор од пет филмова. Нисмо очекивали. Највећи проблем када је Оскар у питању је да ваш филм виде. Много зависи од дистрибутера, моћи коју имаш. Енглески филм се такмичи у свим категоријам, има јаког дистрибутера и много новца и одличан је, тако да имамо јаког конкуретна, али важно је што смо номиновани.
Како доживљавате себе као аутора, након свих награда и чињенице да сте у друштву великих редитеља попут Кустурице, који су посвећени ауторском филму?
- Никада не мислим о томе. Мени је важно да стварам. Увек настојим да нађем нови изазов, да испричам нову причу на најбољи начин, да изненадим и себе и публику. Био сам сликар пре него што сам постао редитељ и важно ми је како филм визуелно изгледа. Волим и да се упуштам у ризике, да излажем себе опасности, изађем из зоне комфора. Снимање овог филма је било ризично за аутора који не потиче из Африке. За мене је снимање филмова откривање новог света, нових људи који ме уче и омогућавају да откријем и део себе.
