Владимир Перишић: Не подносим филм који ми говори шта да мислим
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Пратите нас
Емоционално ово јесте моја прича, али када сам почео да радим са младим натуршчицима, постала је њихова. Немам потребу да говорим о себи. Снимам оно што је блиско мом искуству, зато што ћу тако боље представити прави живот, а у томе је снага филма, каже редитељ Владимир Перишић.
Перишић је представио на фестивалу „Кустенодрф“, у програму „Савремене тенденције“ свој филм „Lost country“, у коме приказује Србију 1996. године, током студентских демонстрација против режима Слободана Милошевића.
Радња прати младог Стефана суоченог са чињеницом да је његова мајка портпаролка и саучесница корумпиране власти против које устају његови пријатељи.
Нисам желео да заузимам политички став
„Нисам заинтересован да бирам страну, да се бавим идеолошким и политичким хаосом на Балкану, већ да снимим драму, да се бавим емоцијама. Била ми је потребна историјска дистанца да бих могао да се измакнем како не бих осуђивао и да испричам причу коју желим без заузимања политичког става“, објаснио је Перишић у разговору са студентима у сали „Проклета авлија“, након пројекције филма.
Младе ауторе, стране госте, изненадила је чињеница да је филм базиран на личној причи самог редитеља и истакли су да је покренуо многа питања која су важна не само за Србију већ и за друге земље.
Перишић је пре 20 година снимио краткометражни филм „Дремано око“ са сличном причом о тинејџеру чији отац је био политичар, у тумачењу Бориса Исаковића, док у новом остварењу Стефанова мајка, коју игра Јасна Ђуричић, бави се политиком.
„Било ми је потребно време и историјска дистанца. Када сам снимао кратки филм још увек је све што се дешавало деведесетих година било свеже и вероватно бих био у искушењу да осуђујем, да бирам страну, а ја то нисам желео. Зато сам ту причу оставио по страни сматрајући да ће са временском дистанцом бити лакше испричати оно што сам желео без обавезе да притом изаберем страну или да снимим политички филм. Са мајком која се бавила политиком, индиректно сам имао известан поглед на све што се дешавало, дечији угао гледања на неке велике историјске догађаје. То сам желео да истражим“, рекао је редитељ.
Владимир Перишић одржао радиницу за студенте на Кустендорфу
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Ухватити комплексност живота
Перишића су питали из публике и да ли жели да гледаоци воле његовог главног лика или по рецепту појединих сценариста – ако не желиш да воле вашег јунака, покажите како бије пса.
„Уопште се не слажем са таквим размишљањем. То је поприлично холивудски. Сматрам да нам уметност помаже да боље разумемо живот и наше искуство живота. Зато читам и гледам филмове. Очекујем од филма да ми открије делове постојања. Такав филм је за мене добар свеједно да ли волим лика или не. Морализацију уметности не могу да поднесем. Насиље је део нашег постојања“, одговорио је редитељ.
Перишић се није сложио са гледаоцима ни око поделе ликова на протагонисте и антагонисте:
„Стефанова мајка једноставно обавља свој посао. Не ради ништа монструозно. Само ради свој посао, као и сваки политичар данас у свету. Занимљиве ликове чине њихове контрадикторности. И ја трагам за њима и не желим да их решим већ да их оставим отвореним. Дечак је пун контрадикторности и то га уништава. Његова мајка је такође пуна контрадикторности. Пре неки дан ме је неко питао како је могуће да буде добра мајка и да ради оно. То је интересантно. Да је лоша мајка и ради шта ради, не би било занимљиво. То је начин да се ухвати комплексност живота“.
Пуна биоскопска сала на пројекцијама филмова на фестивалу "Кустендорф"
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Јован одлучио о крају филма
Перишић је одабрао за главне улоге натуршчике Јована Гинића, Миодрага Јовановића и Лазара Коцића и објаснио свој специфичан метод снимања филма, који је подразумевао више од годину дана посматрања тих младих људи како би филм саставио од њихових уобичајних поступака и понашања и створио заправо, како је истакао, документарац о њима:
„Они нису добили сценарио. Знали су о чему је филм само у оној мери колико је било потребно да одлуче да ли желе да учествују или не. Снимајући откривали су причу. Желео сам да заправо живе ову причу. Објасним им сцену и пустим да је сами изведу. Главни глумац ме је стално питао како ће се филм завршити. Када смо стигли до краја, дозволио сам му да сам одабере како ће се филм завршити“.
Перишић се осврнуо на чест коментар који добија - да је „Lost country“ аутобиографски филм:
„Емоционално то јесте моја прича. Али чим је напишете, више није. Када сам почео да радим са младим људима, ни у једном тренутлу нисам покушавао да им наметнем да ураде оно што је у мојој глави. У једном тренутку су ухватили логику тока приче и више нисам морао да им говорим шта да раде. Тако да је ово документарац о њима. Ово је много више прича о Јовану (Гинићу) него о мени“.
Између платна и гледаоца
Свако снимање филма је за Перишића као скакање у базен, при чему не знате да ли је пун или празан:
„То је велики страх, који увек имам када почињем снимање и стално измишљам разлоге за одлагање. Измишљам разне проблеме, компликујем, правим хаос људима који имају свој распоред. И не знате да ли ће угледати светлост дана. Најгори начин снимања је снимање по сценарију. Филм није сценарио, посебно не листа дужности. То је веома компликован процес за мене“.
Сматра да филм постоји „између платна и гледаоца“:
„Када правим филм желим да га оставим довољно отвореним да сваки гледалац може да створи своју причу. Волим 'Огледало' Тарковског зато што сам тај филм, сваки пут када сам га погледао, другачије доживео. Због тога је то ремек дело. Не могу да поднесем уметничко дело које ми говори шта да мислим. То за мене није уметност“.
Погледајте и:
