Усамљени поштар, плави јелен и психоделични кактус: Млади однели са Мећавника необично искуство
© Sputnik / Милица Тркља
Пратите нас
Седамнаест различитих филмова, седамнаест младих редитеља који су допутовали са много различитих меридијана и обе Земљине хемисфере састало се овог јануара у Дрвенграду како би своја остварења приказали на седамнаестом по реду фестивалу филма и музике – Кустендорфу.
У овогодишњој селекцији такмичарског програма „Кустендорфа“, нашли су се краткометражни ауторски филмови студената из читавог света. Међу њима су била остварења две Српкиње, једног Египћанина, Грка, неколико Руса, Мексиканке, Пољака, Узбекистанца, Индуса и многих других.
„Златно јаје“ отишо је у руке руском редитељу Михаилу Горобчуку за филм „Љубичаста земља“, а жири је оценио да његово дело, у неким сегментима, подсећа на Тарковског.
Горобчук није био присутан на фестивалу, али је његов колега, редитељ Иља Желтјаков, чији је филм био приказан у категорији „Савремене тенденције“, преузео награду у његово име.
Победници "Кустендорфа"
© Фото : Уступљено Спутњику
Усамљени поштар
Поред Горобчука и Желтјакова, још један руски стваралац имао је прилику да своје дело представи свету и то је био Аскер Унајев – амбициозни младић са јасном визијом себе и свог стваралаштва у будућности, творац филма „Последња смена“ .
Унајев је рођен у Москви, а његова породица је дагестанског порекла, што му је послужило као инспирација за његов дипломски, али и дебитантски филм. За Спутњик открива да је његова инспирација – његово искуство.
У данашњем свету, многе земље разара проблем напуштених села. Људи масовно одлазе у градове у мигрирају, остављају за собом села која се распадају и у које се, нажалост, живот никада више неће вратити, каже Унајев.
Причу крајева који ишчезавају Унајев приповеда кроз два главна лика. „Последња смена“ прати поштара и његовог колегу возача који крећу на путовање кроз њихову последњу смену на послу, пре него што се пошта у којој раде заувек не затвори. Њих двојца отиснули су се заједно кроз умирући свет напуштених села у планинама Кавказа.
Аскер Унајев, редитељ филма ,,Последња смена", Кустендорф 2024.
© Sputnik / Милица Тркља
Поштар и његов колега спадају у малобројне преостале житеље једне читаве регије. Прича је инспирисана самим местом где је снимана и тај проблем постоји и у Дагестану. Не ради се овде само о напуштеним селима, већ и о одумирању некадашњих друштава, са чим се многе бивше совјетске републике сусрећу.
Већина најављевих филмова настала је по сценаријима које је сам писао, а радња његовог следећег пројекта одвијаће се још даље од напуштених кавкаских села – у космосу.
Совјетска кинематографија је имала традицију тзв. друштвене научне фантастике. Примера ради, грузијски редитељ Георгиј Данелија снимио је чувени филм „Кин-за-за“ који неког неупућеног може асоцирати на јефтину верзију „Звезданих ратова“, док је заправо реч о врло озбиљној друштвеној драми која је искористила фасаду одвијања радње на другој планети како би приказала све оне ствари које су заправо утицале на животе совјетских грађана. Тренутно радим на сличној идеји, открива редитељ.
Аскерови утисци са Кустендорфа су, како каже, фантастични. Селекцију филмова описује као сјајну, а људе као дружељубиве. Он се захвалио организаторима фестивала што пружају подршку ствараоцима у успону.
Свечано отварање ,,Кустендорф" фестивала
© Sputnik / Милица Тркља / Свечано отварање ,,Кустендорф" фестивала
Унајев који пре Кустендорфа није имао контаката са међународним филмским фестивалима каже да га читав доживљај, природа Мокре Горе и сама атмосфера веома инспиришу. За њега ће Кустендорф увек имати посебан значај, тим пре што се на њему први пут сусрео са „фестивалским светом“ ван Русије.
Био бих заиста врло срећан да дођем овде поново. Као што сам рекао, заувек ћу бити захвалан јер је ово моје прво искуство на међународном фестивалу и први пут сам окружен не само људима из целе Европе, већ и из читавог света, закључио је Унајев за Спутњик.
Плави јелен и психоделични кактус
Филм младе мексичке ауторке Сандре Овиље Леон који се такође истакао својом оригиналношћу и који је привукао пажњу публике носи назив „Хикури''. То је прича која има упоришта у тренутној стварности државе Најарита, али и у локалној легенди која каже да су једног дана људи из племена Хуичол отишли да траже бога и да су га нашли у облику мистичног плавог јелена. Јелен их је затим одвео до пејотл кактуса, свете биљке коју овај народ користи у својим ритуалима и медицинским рецептима.
Хуичоли се данас сусрећу са другом врстом проблема: њихова заједница је пред изумирањем, а разлог за то су рударске компаније које су загадиле воду и отровале сав биљни и животињски свет.
Сандра Овиље Леон и њен сарадник са макетом Плавог јелена, симбола божанства племена Хуичол, Кустендорф 2024.
© Sputnik / Милица Тркља
У филму Хуичоли крећу у потрагу за биљком која се осим у светим ритуалима користи и као лек који има јака халуцогена својства и уз који је лакше преживети све недаће.
Редитељка Сандра Леон, дипломац Универзитета у Гвадалахари, први пут је у Србији.
Овде смо први пут, све је заиста прелепо, једино је мало више хладно. Чини ми се да је страст према животу и филму нешто што повезује наша два народа. Имам велику жељу да се вратим на Кустендорф, надам се са новим новим филмом на којем тренутно радим, а који носи назив „Алфредови дани, каже Сандра за Спутњик.
„Нетфликс“ и ауторски филм
Шерзод Назаров, млади Узбекистанац, дошао је на „Кустендорф“ са филмом „На путу свиле“. Прича прати усамљеног човека који своје дане проводи живећи у картонској уџерици поред железничке станице усред пустиње.
Филм, како каже Назаров, није заснован на конкретном догађају, али су околности живота многих људи различите и сигурно ће се неко пронаћи у туробној и окрутној причи усамљеног Турсунбоја. Прича једне породице приказује и читав један део друштва Узбекистана.
Први пут у Србији, Шерзод открива да примећује две ствари. Природа је слична оној из Узбекистана, а људи су, каже, врло културни. Нада се да ће му боравак открити још детаља и пружити нова искуства, животна, али и филмска.
У првом плану су ми наравно филмови и желео бих да погледам оне који нису доступни на интернету, као и да сретнем пријатеље са других филмских фестивала. Желео бих да са њима разменим утиске, искуства, мишљења и да тако створимо пријатељску атмосферу и пријатељске односе између нас као филмских стваралаца, објашњава Шерзод за Спутњик.
Кустендорф 2024. године
© Sputnik / Милица Тркља / Кустендорф 2024. године
На питање, да ли би икада пристао на комерцијалну сарадњу са платформама попут „Нетфликса“, млади узбекистански редитељ одговара практично. Сан сваког редитеља је да буде признат и он може наставити и завршити своју каријеру као обичан човек, али, додаје, такође може и да види себе као прослављеног режисера.
Ауторски филмови имају врло мале буџете тако да сарадња са „Нетфликсом“ и сличним платформама није нужно нешто лоше. То је начин зараде пара које се касније могу уложити у различите ауторске пројекте и филмове.
Добитник „Сребрног јајета“ је индијски редитељ Вивек Раи, а његов филм носи назив „Шанти“. Хрватски редитељ Давид Гашо освојио је „Бронзано јаје“ за филм „Ниска трава“.
