„Нисмо поражени‟: Како су последњи совјетски војници напуштали Авганистан
© Sputnik / Андрей Соломонов
/ Пратите нас
Овај сукоб трајао је скоро деценију и однео 15.000 живота совјетских војника, официра и заставника. Пре тачно 35 година последње јединице совјетске армије напустиле су Авганистан. Одлука о повлачењу Ограниченог контингента совјетских снага у великој мери је била политичка. Војска је испунила све своје задатке и организовано се вратила кући.
Последњи батаљон
Дуга колона оклопних транспортера 783. посебног извиђачког батаљона са совјетским заставама и војним обележјима креће се мостом преко граничне реке Аму Дарје. На препланулим, огрубелим лицима сијају осмеси и радост јер се враћају кући. Извиђачи 40. армије, елита војске, последњи напуштају Авганистан.
„Наравно, за наше војнике, нареднике, заставнике и официре повратак кући био је прави празник. На борбеним возилима било је написано: Вратио сам се, мама!“, присећа се генерал-потпуковник Иван Коробејников, који је тих година командовао Централноазијским граничним округом.
Колону већ дочекује стотине људи - новинари, рођаци, мештани. На свечаном концерту непосредно на граници учествују познати уметници, предвођени Јосифом Кобзоном. Пуштају се песме из времена Великог отаџбинског рата. Колона се дочекује овацијама, војницима се дарива цвеће, стискају им руке. На очима војника навиру сузе…
Последњи оклопни транспортер који је прешао мост био је командант 40. армије генерал-потпуковник Борис Громов. Он скаче са оклопног возила, дуго гледа ка авганистанском тлу и окреће се новинарима. Следећег дана његова фраза „Иза мене није остао ниједан совјетски војник“ појавиће се на насловним странама светских медија.
Организовано повлачење
У складу са Женевским споразумима, повлачење трупа је почело 15. маја 1988. године. Крајем јануара следеће године у Авганистану се налазило 30.000 војника и официра, док се око 70.000 до тада већ било вратило кући.
Четрдесета армија је у то време била велика сила. Чиниле су је четири дивизије, укључујући ваздушно-десантну дивизију, засебан падобранско-десантни пук, 24 артиљеријска дивизиона, четири авијацијска пука, четири ескадриле хеликоптера и неколико батаљона специјалних снага.
Војска није „бежала“, како су тада злурадо писали западни медији, него је организовано одлазила. Осигуравајући повлачење трупа, јединице Ограниченог контингента совјетских снага у Авганистану су обезбеђивале комуникације, осетљиве зоне и друге објекте.
Бројке показују колико је пажње совјетска команда посвећивала безбедности. Путеве на источном правцу штитило је 26 батаљона. На 199 стражарских места налазило се преко 4.500 војника. На западном правцу повлачења сличне задатке обављала су три батаљона. Војне аеродроме широм Авганистана чувало је 25 батаљона. Око 100 стражарница окруживало је Кабул у радијусу од 25 километара.
Међутим, мере предострожности нису предузимане без разлога. Совјетске трупе су редовно нападане из заседа. Ипак, избегнути су озбиљни губици захваљујући, између осталог, и авијацији. Упркос сталној претњи, повлачење трупа је текло по плану.
„У складу са одлуком коју сам донео, последња јединица 40. армије напустила је Кабул 4. фебруара. У року од три дана, почев од 30. јануара, главни део авијације је пребачен са аеродрома у Баграму на територију Совјетског Савеза. Након тога, град су напустиле јединице аеродромског обезбеђења, а 8. фебруара завршено је повлачење људства 40. армије са стражарница на путу Кабул – превој Саланг. Два дана касније, наше јединице су потпуно повучене из подручја превоја, а сам пут је прешао под заштиту владиних трупа. У западном правцу совјетске јединице су 4. фебруара напустиле Шинданд, а 12. фебруара су напустиле Херат“, испричао је касније Борис Громов.
Од 11. до 14. фебруара на територију Туркестанског војног округа стигле су све јединице 40. армије које су се налазиле на простору од превоја Саланг до Хајротона. Велика операција је завршена 15. фебруара.
Задаци су извршени
Западна пропаганда и домаћа либерална штампа покушали су да повлачење совјетских трупа из Авганистана представе као војни пораз. Наводно гломазна и неспретна црвена ратна машина изгубила је од слободољубивих муџахединских побуњеника. Тада су са обе стране Атлантика гледали холивудски акциони филм „Рамбо 3“, снимљен 1988. године, где је приказана таква слика. Међутим, стварност је била другачија.
„Дубоко сам уверен да нема основа за тврдњу да је 40. армија поражена, али ни да смо извојевали победу у Авганистану“, рекао је Борис Громов.
„Крајем 1979. године совјетске трупе су несметано напустиле земљу, реализовали су – за разлику од Американаца у Вијетнаму – своје задатке и организовано се вратиле кући. Ако јединице наоружане опозиције узмемо као главног противника руског Ограниченог контингента, онда је разлика међу нама била у томе што је 40. армија радила оно што је сматрала потребним, а непријатељи су радили оно што су могли“, додао је он.
Након одласка совјетских трупа, у Авганистану не престаје грађански сукоб. Земља се претворила у највећег светског произвођача хероина - чије је последице осетила постсовјетска Русија током деведесетих година.
Седам година касније, талибани су уништили Наџибулахов режим, а земља је коначно упала у анархију. Скоро десет година совјетски војници-интернационалисти су се борили да Авганистан не доживи ову судбину, али политичари су одлучили да све промене.
