Иван Босиљчић о светој земљи Русији у којој је порастао као уметник, човек и патриота
21:25 24.02.2024 (Освежено: 12:54 26.02.2024)
© Фото : Спутњику уступио Иван БосиљчићИван Босиљчић
© Фото : Спутњику уступио Иван Босиљчић
Пратите нас
За мене је Русија света земља, као што је Јерусалим свети град. А ми живимо у времену када се на две такве територије воде тако оштри напади на духовност, на духовни поредак. Због тога ми је дирљиво да се сада отвара тема „Рата и мира“ и насушно је потребно поново се јавно помолити таквим речима, каже глумац Иван Босиљчић.
Босиљчић од 2016. године гради успешну каријеру у Русији, а јесенас је на сцени једног од најзначајнијих театара у свету - „Александрински“ у Санкт Петербургу тумачио грофа Пјера Безухова у представи „Рат и мир“ Народног позоришта из Београда у режији Бориса Лијешевића.
„Случајно сам улетео у екипу представе 'Рат и мир' у Народном позоришту која је пример како тако обимно дело може врло интелигентно да се сажме, а да сва његова побожност остане неокаљана. Стицајем околности затребала је помоћ ансамблу и ја сам пар дана пре гостовања у Санкт Петербургу улетео у улогу. Не знам како сам научио све те монологе. Мислим да сам био инспирисан идејом да ћу ући у душу грофа Безухова и да ћу да играм у Александринском театру. За неколико дана од позива ми смо без иједне грешке играли пред руском публиком“.
© Фото : Спутњику уступио Иван Босиљчић За мене је Русија света земља
За мене је Русија света земља
© Фото : Спутњику уступио Иван Босиљчић
Ризично је Русима тумачити њиховог писца
За Босиљчића то је био један од најинтензивнијих театарских доживљаја:
„Сматрам да је сусрет са руском публиком српског националног театра најлепши могући израз саосећања са овим временом. То је био сусрет небеских размера. С друге стране, тако је опасно, ризично Русима тумачити њиховог писца. А још ризичније је то радити на руском. Редитељ Борис Лијешевић је, знајући да је Теодора Драгичевић која игра Наташу Ростову, одрасла у Москви, дао предлог да она представу почиње на руском, а мени је дао предлог да кључни монолог играм на руском. Не могу вам описати шта се десило када је представа почела на руском. То је било апсолутно спајање, али је неочекивао било да се гроф Безухов на моменат окрене и из једне српске представе проговори на руском. Божанствена је била реакција. Мени је требало то понети, али сам схватио да сам заправо у свом граду јер сам ја ту живео када сам снимао 'Казанову у Русији'. То је моменат који ко зна да ли ће се икад поновити и заувек ћу га носити са собом. Нисам ни слутио да ћу играти у руском театру на руском. “
Велико дело Лава Толстоја „Рат и мир“ је, према његовим речима, молитва за овај наш свет:
„Свако страдање у том роману је христолико. Сваки пут и свака судбина у том роману води пут голготе. Ми живимо у времену које сведочи 'Рат и мир' и коме је насушно отворити класик и поново се јавно помолити таквим речима. Дирљиво ми је да се сада отвара тема 'Рата и мира' и што ја могу да допринесем тој врсти молитве“.
У Русији сам порастао као уметник и човек
Истиче да га је Русија променила као човека и пре него што је отишао да снима серију „Хотел Русија“:
„Мој деда је прва генерација југословенскх официра школованих у Русији. Он је као 14-годишњак одведен из Другог светског рата у Русију и на том путу је писао дневник који сам ја читао као дечак. Када сам 2016. добио прву улогу и отишао у Русију био сам дирнут колико је деда суштински писао. Седамдесет година од његовог сусрета са Москвом, ја идем кроз тај град као да имам водича, сећајући се његовог дневника. То је била добра припрема за мене да ме та величина и лепота не шокирају него да ми делују блиске и да могу да упознам све сличности које постоје. Кретао сам се међу људима који су само прослављали своју земљу. У свакој земљи постији и једна и друга страна. Мени је Господ дао да се крећем међу најбољима у руском свету. Порастао сам као човек и уметник. Мој патриотизам се учврстио, притом говорим из перспектове Моме Капора који је рекао да је патриотизам ствар кућног васпитања, а не политичког опредељења. Када су моји пријатељи Руси почели да говоре о Србији, схватио сам колико смо ми диван народ“.
© Фото : Спутњику уступио Иван БосиљчићИспунила ми се велика жеља: Са породицом сам отишао у манастир Дивејево
Испунила ми се велика жеља: Са породицом сам отишао у манастир Дивејево
© Фото : Спутњику уступио Иван Босиљчић
Везан је, каже, и за православни свет у Грчкој:
„Када говорим о својим духовним афинитетима, моја љубав према културама позиционирана је од Валама до Свете Горе, а Србија се налази тачно у центру између та два утицаја. Треба да будемо поносни што нас и једна и друга страна православног света уважава и ставља раме уз раме са собом. То сам све научио у Русији. Тек када сам обишао све од Дивејева до Валама, када сам снимао са највећим глумцима данашњице, могу да подвучем црту и кажем – 'Ја сам сада богат човек'. Испунила ми се велика жеља - са породицом сам отишао у Дивејево. Тај манастир ми је веома важан зато што сам рођен на празник Светог Серафина, 15. јануара, и мислим да је мој пут на исток под благословом Светог Старца“.
Из брлога у свету земљу
Босиљчић је у Русији снимио серије „Хотел Русија“, „Јањичар“, „Руска жена“, „Казанова у Русији“. Каже да му је прво искуство снимања у тој земљи било драгоцено:
„Улогу сам добио за два дана и снимање је одмах могло да почне, али ја нисам стигао да се спремим, да добро изучим језик. Међутим њихова спремност да мени омогуће време да ја потпуно спокојан уђем у снимање ме је потпуно задивила. Ми живимо у малој земљи где су финансијске могућности такве да све мора брзо да се обавља и грешка пуно кошта. Тамо сам видео шта значи бити део велике продукције и буџета. Мој први сусрет са Екатарином Велковом ми је показао како филмска дива може да буде велики човек и сестрински обазрива према странцу“.
© Фото : Спутњику уступио Иван Босиљчић Казанова је из брлога отишао у свету земљу
Казанова је из брлога отишао у свету земљу
© Фото : Спутњику уступио Иван Босиљчић
Због снимања „Казоневе у Русији“ преселио се у Санкт Петербург на осам месеци:
„Код приче о Казанови чаробно је што је све историјки тачно. Ми Ђакома Казанову знамо као једног од двојице највећих љубавника свих времена, али он је био и бивши богослов, хирург, песник, полиглота, алхемичар и шпијун, човек који је стицајем околности морао да ради за Ватикан и 1768. је послат у Русију да украде документ који је компромитовао царски престо Катарине Велике. Европа је сазнала да документ који је она потписала под притиском може да промени историју Русије, да би она могла да постане католичка земља. Зато је из целе Европе кренула јурњава језуита, масона, Ватикана, сви су послали своје најбоље специјалце да украду тај документ. Казанова долази у посед тог документа, али пред њим се отвара нови свет, за њега револуционаран. Он је одрастао и живео у сифилистичној Европи, која је тада грцала под теретом инквизиције. Долази у земљу потпуно другог уређења и што је најнеобичније упознаје једну од најзначајнијих жена свог живота, обичну сељанку, девојчицу која је послата као слушкиња. Видео је да на свету још постоји чедна љубав, чистота што је била основна карактеристика Русије тог доба као православне земље. Он од те слушкиње прави дворску даму и планира да се у Венецију врати као ожењен човек, међутим схвата да уколико преда документ Венецији да ће сва та лепота, на коју је наишао, да се распрши. Одлази код царице и враћа документ. Знајући да ће у Венецији бити кажњен као издајник, он жену коју је је заволео удаје за другога, и враћа се као победник-губитник у свој отаџбину. Као што је Казанова откривао лепоту Русије и ја сам је исто тако откривао. Само што ја долазим из мале православне земље која је блиска са Русијом и за мене то није био такав шок. Ја могу само да претпоставим колико је тај човек оздравио дошавши из једног брлога у једну свету земљу“.
© Фото : Спутњику уступио Иван БосиљчићИван Босиљчић: У Русији сам порастао као човек и уметник
Иван Босиљчић: У Русији сам порастао као човек и уметник
© Фото : Спутњику уступио Иван Босиљчић
Јорговани – корак напред у каријери
На ФЕСТУ 27. фебруара ће премијерно бити приказан филм „Јорговани“ Синише Цветића у коме Босиљчић игра једну од главних улога:
„ После 16 година бављења телевизијом, позориштем, филмом стиже ми понуда од Синише Цветића који ми на филмском платну даје шансу какву ми је Кокан Младеновић дао својевремно на театарској сцени са „Маратонцима“. 'Јорговани' је интелигентна комедија кроз коју провејава сатира. Отвара се тема коју најбоље знамо – прича глумаца иза камере и иза завесе у позоришту. Ако публици највише импонује црвени тепих и гламур, успех и награде, највише их интригира шта се налази иза свега тога. Овај филм врло отворено, комично али и оштро говори о томе“.
© Фото : Спутњику уступио Кошутњак филмИван Босиљчић и Слобода Мићаловић у филму "Јорговани"
Иван Босиљчић и Слобода Мићаловић у филму "Јорговани"
© Фото : Спутњику уступио Кошутњак филм
Та демистификација јавних личности и филма као магије морала је, наглашава Босиљчић, да буде паметно одмерена:
„Ја овде представљам себе и своју браншу и морали смо да пазимо да не озледимо себе и друге људе. Када планирате да се откачите, стварно морате озбиљно да припремите терен. Не можете са сваким да се разлудите, попијете и изгубите контролу. У овом кастингу сви су били жељни оваквог простора, посебно Боба (Слобода Мићаловић) и ја“.
Пад изузетних је увек најзанимљивији
Босиљчић примећује да су аутори филма, сценариста Давид Јаковљевић и редитељ Цветић фантастично осетили да је свако питање овога света, заправо питање унутрашњег света човека:
„Када смо гостовали са представом 'Рат и мир' у Русији, рекао сам да тема рата данас није само политичко и геополитичко питање него је то питање унутрашњег света сваког човека. Тако је у овом филму показано проливање унутрашњих конфликата свакога од карактера. Сценариста, кога тумачи Павле Чемерикић, ту је као неми сведок свега тога и задивљен је количином догађаја које једно вече, у једној кући, у таквом друштву може да искреира“.
Петнаест година након идиличне и романтичне серије „Рањени орао“, Иван Босиљчић и Слобода Мићаловић су поново партнери, али сада у опорој и суровој причи.
„Тада је био изванредан продукцијски потез да се усред ратних и мучних тема појави прича о грађанској Србији и непорочној љубави, која је постојала колико год нама деловало невероватно. То је била бит нашег народа. Наши дедови и наше баке су тако волели и та истина која је испричана у том тренутку се разнела као олуја зато што је била једна свежина. У овом тренутку, када имамо хиперпродукцију свих могућих тема - криминалистичке, историјске, трилери, сапунице - када не знате шта може бити свежина, овај филм се испоставља да је то. Јесте сировији али је истинит. Не може се идеопоклоничка тежња публике другачије разбити него на овакав начин. Јавне личности су стављене на позицију идола и ви народу не можете да покажете да су то обични људи који имају тензије у браковима. Зато имамо те оштре реакције између прослављања и пада јавних личности. Ирвин Јалом је рекао да је пад изузетних увек био најзанимљивији за народ. То је зато што дивљење има другу страну медаље, а то је завист у комбинацији са незадовољством због сопствене неоставрености. Ми се мало шалимо на тему наше осетљивости, заблуда, амбиција и мислим да ће то бити оздрављујуће за народ“.