Taј дан смо сви сазнали: Србима више нико неће хтети да сачува живот
20:40 17.03.2024 (Освежено: 20:50 17.03.2024)
Пратите нас
Тај 17. март 2004. представљао је доказ да Србима на Косову и Метохији нико више неће моћи или хтети да сачува живот. Међународне мировне снаге, не рачунајући неколико личних људских подвига, гледале су заједно са косовском полицијом како хорде Албанаца линчују и пале. Драганова и Бранкова прича, једна је од мноштва стопљених у масу бола и немоћи.
Драган Смиљанић рођен је у Београду, али је због посла живео и радио у Приштини. Радио је при Данском савету за повратак избеглица у Пећ и Призрен, а његово задужење био је повратак људи у село Видање код Осојана. Срби су полако почињали да се враћају на своја огњишта, одакле их је рат 1998. и 1999. отерао.
Драган је био један од станара трагичне зграде „Ју програма“ у којој су расла деца која су вијачу прескакала у ходницима, а сан им је био да изађу изван бетонских зидова. Одлазили су у школу блиндираним колима и то им је био цео свет. Њени станари живели су као заточеници у сопственим становима скоро пет година. Док су деца проналазила себи забаву унутар солитера, одрасли су отворили радњу у самој згради. Њихов гето није имао бодљикаве жице, већ бетон и стакло.
Ватра и нож
Знали су да се спрема велико зло. Када су тог 17. марта зачули хук гомиле која је опколила зграду, покушали су да дозову полицију, КФОР, стране амбасаде, Београд, рођаке, пријатеље... Њихови позиви били су узалудни – нико није дошао по њих.
Паркинг је горео, а ускоро је пламен обухватио и зграду. Станари су избушили рупу на крову како би кроз њу могли да изађу ако дође до најгорег. Нико од надлежних органа и мировних мисија није дошао у помоћ Србима које је албанска руља живе запалила у згради.
У једном тренутку, Драган је налетео на двојицу малолетних Албанаца који су ушли у зграду. Један од њих је носио огроман нож којим је Драгана убо више од десет пута, укључујући и у врат. Када је крв почела да шикља из вратне жиле, преплашени и туђом крвљу упрљани Албанци побегли су.
Мартовски погром, сцена са улице
© AP Photo / STR / Мартовски погром, сцена са улице
Драган се онесвестио. Дошао је себи на тренутак док га је ирски војник на рамену износио из пакла зграде „Ју програма“. Група нижерангираних ирских војника одлучила је да се добровољно пријави и спаси животе стотинак цивила заробљених у пламену, од којих су већину чинили деца и стари људи.
Када дође 17. март, ми се у мојој породици са жаљењем сећамо свега што смо живели и проживели на сам овај дан. И поред тога што је прошло двадесет година од догађаја на простору Косова и Метохије, ни ја, ни моја супруга, ни моје колеге, ни настрадали у погрому, нити свих оних расељених 250 хиљада људи, без обзира на то којој етничкој групи припадају, нису добили информацију и не знају ко је крив и ко је организатор овако једног гнусног нецивилизацијског догађаја, прича Драган Смиљанић за Спутњик.
Има ли будућности на Косову?
Повратак није немогућ, каже Драган, али је то један дуготрајан и мукотрпан процес где је потребно укључивање читаве заједнице интерно расељених људи којих данас има знатно више од оних почетних 250.000 на територији централне Србије. Тај процес је, каже он, потпуно заборављен и то је просто чињенично стање, али и след свега онога што се догађа данас на Косову и Метохији.
Запаљена кућа Драгана Николића, Србина из села Новаке, 1999. година
© AP Photo / JEROME DELAY / Запаљена кућа Драгана Николића, Србина из села Новаке, 1999. година
Што се младих тиче, њихово растуће интересовање за свој народ и своју не тако давну прошлост, похвално је. Смиљанић сматра да они и треба да знају и да се информишу, будући да се све ово десило „у њиховој кући“. Наш саговорник наглашава да би волео да 17. март, како млади, тако и стари у Србији доживе управо онако како га он и његова породица доживљавају – са великом тугом, али и са великом радошћу јер су живи.
Шта ми као друштво треба да урадимо како бисмо ову трагедију отргли од заборава је питање од милијарду рубаља и ја заиста немам одговор на њега. Можда треба сви да настојимо да будемо бољи? Можда да политички естаблишмент ипак погледа и ону основну страну живота, коју чине људи? Ту су, наравно, и многи други фактори укључени. Прво је потребно успоставити мир у души и мир на територији, закључио је Смиљанић.
„Дођите па видите сами“
Бранко Глигоријевић из села Новаке двапут је протериван и двапут се са породицом вратио на своје огњиште.
Фотографија Драгана Николића, Србина из села Новаке, испред његове запаљене куће, 1999. година
© AP Photo / JEROME DELAY / Фотографија Драгана Николића, Србина из села Новаке, испред његове запаљене куће, 1999. година
Мештани његовог села од 2003. године, па до данас трпе учестале нападе на своју имовину, узурпацију некретнина, земљишта, њива, различите штете, пљачке којих и даље има скоро па свакодневно... Од 70 кућа, 60 је опљачкано. Полиција и судови, наравно, ништа не раде по том питању.
После Мартовског погрома, велики део становништва се одселио, прича Бранко и додаје да тренутно у његовом селу има свега седам или осам породица са по двоје или троје чланова.
У граду Призрену их више нема, а у читавој призренској општини, дакле свим околним селима, нема више од 56 породица, такође углавном двочланих. Ипак, Бранко каже да је избеглиштво једва преживео, а да је на Косову све његово и све другачије него било где другде.
Албанци краду намештај из запаљене српске куће у селу Новаке, 1999. година
© AP Photo / JEROME DELAY / Албанци краду намештај из запаљене српске куће у селу Новаке, 1999. година
Глигоријевић је пензионисани банкарски службеник који данас живи од пољопривреде, виноградарства и воћарства, а држи близу пет хектара под воћем. У тренутку позива, каже, радио је у пластенику па није одмах могао да нам се јави.
Шта да Вам кажем, знате, ја само на телевизору гледам нашу Србију. Србија је наша мајка, али од те мајке изгледа немамо много. Те 2004. смо једва остали живи. Таман смо се били вратили, још се нисмо ни распаковали, а морали смо поново да бежимо, прича нам Бранко који је први пут отишао са Косова 1999. године.
Тог 17. марта, каже, његово село није претрпело већи окршај, али не захваљујући аустријском КФОР-у који је тамо био стациониран, а према којем Бранко нема баш „симпатија“, већ из разлога што су тамошњи Срби „имали нешто скривено“, па су могли да се одбране.
Село Новаке, 1999. година
© AP Photo / JEROME DELAY / Село Новаке, 1999. година
Дугачка је то прича и било би ми драго када бисте само дошли да нас посетите, видите и да попричамо о томе. Једва смо остали живи, рекао је Бранко и подсетио нас да Срби који и даље живе на Косову и Метохији нису само прича која се једном или двапут годишње вади из фиоке из сентименталних или ,,епских" разлога, већ живи људи који се из дана у дан боре за парче онога што је њихово.
