„Извлачио сам убијену децу у пиџамама“: Српски фудбалер у зениту каријере вратио се да брани државу
13:47 24.03.2024 (Освежено: 14:51 24.03.2024)
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Ексклузивно
„Стигао сам на место злочина НАТО авијације која је погодила једну недужну породицу, и извукао сам из куће двоје убијене деце у пиџамама која су била испод рушевина“, прича за Спутњик Владан Лукић, бивши српски фудбалер, који је каријеру оставио по страни како би био уз свој народ те тешке и трагичне 1999. године.
На данашњи дан 24. марта пре 25 година почели су ваздушни напади НАТО снага на Србију, тадашњу СРЈ. Погинуло је око 2.500 цивила, од којих 89 деце, док је рањено око 6.000 особа.
Из године у годину, слике страдања недужног српског народа не бледе, а поготово не код оних који су невине људе проналазили мртве. Такву слику већ 25 година пред собом има Владан Лукић, бивши српски фудбалер, који је за Србију био много више од фудбалера.
Мец, Француска, 1999. година и најбољи дани каријере Владана Лукића који је претходно играо за Црвену Звезду, Атлетико Мадрид, ОФК Београд, Војводину. Фудбалер који има 29 година и игра боље него икад, сазнаје да ће се ускоро нешто лоше десити његовој земљи. Владан не чини оно што учинила већина. Уместо туговања из далека, он одлучује да спакује кофере и одмах крене у родни Сопот како би био уз свој народ у тешким тренуцима.
„Ја сам почетак НАТО бомбардовања дочекао у француском Мецу. Нисам био изненађен, јер сам имао информације из клуба, од људи који су били блиски политичкој елити да ће нешто слично да се деси у том времену. Они су знали мој став који се није доводио у питање. Ми смо водили разговоре пре него што се то десило, знали су да ће мој став бити такав какав је био“, почиње причу Лукић.
„Ваздушна опасност, а ја сам на аутопуту“
Већ другог дана бомбародовања био је у Сопоту.
„Другог дана бомбардовања сам већ био у свом месту и пријавио се у војни одсек. Супруга и ћерка су кренуле са мном. Могу да назначим коректност Меца и руководећих људи. Водили смо разговор, нисам ја побегао. Знали су мој план и моју жељу да будем са својим народом, рођацима и онда су понудили да жена и ћерка остану, али моја супруга је хтела да будемо заједно“, објаснио је српски фудбалер.
Сам долазак у Србију није био једноставан, то је заправо у том тренутку био херојски чин, али Владан није размишљао о томе већ се само надао да ће затећи породицу и пријатеље онако како је желео.
„Аутомобилом из Француске сам дошао до Србије, аутопутем сам пролазио сам јер је била у том моменту узбуна за ваздушну опасност. Касније су ми људи из војске рекли да је то било јако ризично јер су авиони патролирали и могли су да ме означе као мету и да се деси најгори могући сценарио. Просто, жеља да будеш са својим народом елиминише страх. Нисам имао дилему шта морам да урадим. Желео сам што пре да стигнем кући, да видим да ли су сви моји људи у реду и желео сам што пре да се пријавим да бих извршио своју дужност и обавезу, а то је да будем део тих поносних војника који бране своју земљу, породице и народ,“ рекао је Лукић.
„Извукао сам испод рушевина двоје убијене деце“
Бивши фудбалер Црвене звезде био је распоређен у Сопоту где је и рођен, а управо у близини овог места догодио је један од страшних НАТО злочина.
„У месту Раља код Сопота, у нападу НАТО авијације ја сам тих дана дежурао у центру за информисање. Ми смо по добијању информација излазили смо на место да видимо како да пружимо помоћ. Добили смо информацију да је погођена кућа у Раљи и да вероватно има жртава. Прве комшије су већ покушале да пруже помоћ, ја сам стигао на место злочина НАТО авијације која је погодила једну недужну породицу убивши у том тренутку двоје деце од пет и седам година које смо ми изнели испод рушевина у пиџамама и њихове родитеље. То је само један у низу злочина који су чинили под изговором да се елиминишу војни циљеви у Србији. То апсолутно није тачно.Те слике не могу да избледе никада“, поручио је Лукић.
Када је одлучио да из копачки пређе у војничке ципеле био је спреман на све, а данас такође сматра да сваки човек мора да зна када је потребан свом народу без обзира на професију.
„Био сам спортиста, али сам и служнио цео војни рок и сматрам да у таквим ситуацијама престају наше професионалне обавезе и да сви грађани треба да буду у једном строју. Да ли су научници, певачи, професори, спортисти, мислим да у том тренутку то није важно. Питање је било шта ће се десити са нашим народом, обавеза сваког ко има било какве способоности и добре воље је иста“, поручио је Лукић.
Судбина братског народа: Срби и Руси тугују истог дана
Српски фудбалер потом се дотакао и терористичног напада у Москви који се догодио у петак увече. Подсетио је да је у Русији Дан жалости, док истог дана 24. марта жали и Србија због свега што се догодило пре 25 године. Судбина је да братски народи заједно и пате истог дана.
„С обзиром да је 24. Дан жалости у Русији, то је судбинска повезаност са српским народом јер смо и ми 24. имали жалост односно напад НАТО агресора. Желим да у име своје породице и великог дела српског народа које познајем изјавим саучешће руском народу. Ово што су доживели је кукавички терористички чин, убиство ненаоружаних, незаштићених, младих људи. То апсолутно заслужује осуду, гнев и казну као последицу“, истакао је Лукић.
Дан после терористичког напада у руској престоници, а дан пре обележавања годишњице од бомбардовања фудбалери Црвене звезде и Зенита одиграли су пријатељку утакмицу.
„Утакмица као и свака између српског и руског клуба, увек је више од спорта“, поручио је на крају разговора Владан Лукић.
