Брисање човечанства – нова нормалност родне сензитивности
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Одговор на то да ли ћемо од сада нагађати да ли се неко осећа као мушкарац или жена како бисмо га/је исправно ословили немају ни стручњаци. Лингвисти су збуњени, а творци новоговора немају одговоре. Остаје нејасно да ли се од нас сада очекује да плаћамо казне уколико се не придржавамо правила која не постоје.
Професори Филолошког факултета др Александар Милановић и др Катарина Беговић покушали су у емисији „Орбита културе“ код Дејане Вуковић да рашчлане поенту и техничке могућности родно осетљивог језика на српском говорном подручју.
Закон о родној равноправности ступио је недавно на снагу, а са њим и део који се односи на обавезно коришћење родно сензитивног језика.
Професор Милановић подсетио је на недавну изјаву Зорице Мршевић, аутора смерница за примену родне равноправности, у којој је покушала да објасни како се закон неће примењивати у медијима због Закона о слободи медија, али да ће се практиковати у свим осталим сферама друштва. Милановић каже да таква поставка за собом повлачи питање постоји ли или вреди ли онда слобода говора ван медија и шта ће се десити са професорима, наставницима и докторима који неће моћи себе да ословљавају онако како сами желе.
Додатну забуну доноси и то што није баш јасно ко је задужен за пријављивање надлежним органима оних људи који не користе родно осетљиви језик, будући да се наводи да пријаву може поднети само онај ко је меродаван, односно релевантан. Релевантност није образложена, нити се зна ко је меродаван да поставља те релевантне личности.
Катарина Беговић објашњава да се у Закону о родној равноправности помињу императивне правне и казнене норме, које предвиђају санкције за оне који се не буду придржавали језичке осетљивости. Она истиче да такав случај није познат нигде у Европи и да се казне јављају само у нашој верзији Закона. Оно што је у Европској унији само препорука, код нас је облигација.
Пројектована корелација граматичког рода са родом као друштвеном улогом или са полом заиста је само једна пројекција. Те корелације нема, што значи да се ту мешају бабе и жабе. Они хоће да ми српски језик интерпретирамо онако како нам то сам језик не дозвољава.
Родно равноправни сексизам
Беговићева сматра да постоје две димензије читавог проблема, а то су идеолошка, политичка, социјално-феноменолошка, са једне, и лингвистичка, са друге стране. Та два света не причају истим језиком и све време су, како каже Беговићева, на различитим таласним дужинама.
Спутњикова саговорница објашњава да познаје многе жене које желе да буду видљиве кроз језик, јер их то оснажује. Оне желе да буду докторке, професорке итд. али да је, на пример, за њу то само прикривени сексизам.
Ја се осећам угрожено ако ме ослове докторком, професорком и доценткињом, јер не желим да будем ништа друго у односу на свог професора Александра Милановића. Овако сам издвојена компонентом пола и ако то има икакве везе са мојим послом, онда је цело ово друштво у великом проблему. Моја титула корелира са мојим знањем, не корелира сигурно са тим ког сам ја пола, рекла је за Спутњик Катарина Беговић, која ради као наставник на Катедри за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета.
Графит о родној равноправности
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Није проблем у томе што жене желе да буду видљиве, каже она, већ је проблем у томе што овај Закон каже да се утиче на свест мушкараца и жена, а у циљу остваривања равноправности у професионалној и приватној сфери. То је прави проблем, каже она.
Проблем је такође и што сада сви учествујемо у једној пројекцији света у којој, ако говорим докторка, професорка, научница или стручњакиња, одједном је положај жена бољи. Једно је бити видљив, а друго је мислити да се тиме нешто може постићи. То су две потпуно различите ствари.
За какав свет се спремамо
Члан Одбора за стандардизацију и Владиног тела, односно Савета за српски језик, професор Милановић поставља питање шта ће се десити са ауторима уџбеника, наставницима, професорима, васпитачима који ће оваквим језиком морати да разговарају са својом децом и шта ће се добити као производ свега тога.
Којим ће језиком говорити та деца и какав ће њихов когнитивни свет да буде ако ово буде језик на којем одрастају, образују се и формирају свој свет? Ми не знамо границе родно осетљивог језика и мислим да је то мањи проблем од тога што то исто не знају ни творци те идеје. Границе се непрекидно проширују и ми то просто не можемо да испратимо, рекао је Милановић за Спутњик.
Он објашњава даље да је књига „Род и језик“ објављена 2009. Године који је приредило више аутора нека врста „светог писма читавог овог програма“ и да се у њој крију одговори на многа питања која данас праве забуну. Једно поглавље се бави питањем формулација у језику, а наводе се пожељне и непожељне речи, уз понуђене алтернативе. Речи „човек“, „човечанство“, „дама“, „братски“, „госпођица“ нису пожељне и уместо њих се нуде друге.
Објашњење речи "феминизам" у речнику
© AP Photo / Peter Morgan
Није то само питање хоћемо ли говорити директор или директорка, како 90 одсто јавности мисли. То је бесмислена површина, а треба отићи у дубину, испод „таласа“, јер оног тренутка када кренете да релативизујете речи човечанство и братство, дама и госпођица, упитате се за какав се то свет ствара овај језик и која је то цивилизација којој родно осетљив језик треба да служи као средство споразумевања.
Урушавање језика
Још један проблем из мора њих, каже Беговићева, јесте и тај што овдашњи Приручник за употребу родно осетљивог језика нису писали ни лингвисти ни србисти, а он стоји на сајту Координационог тела за родну равноправност при Влади и, у најмању руку, се препоручује. Међу наведеним примерима сакаћења српског језика налазе се „епископа“, „свештеница“ и „апостолка“, као дефиниција непостојећег појма.
Када је наша саговорница поставила питање који је циљ креирања „врлог новог света“ кроз језик, добила је одговор да се ради о „симболичком изједначавању мушкараца и жена у свим сферама друштвеног живота“, па чак и тамо где жене те улоге не могу обављати.
То је урушавање досадашње цивилизацијске парадигме, урушавање језика, културе која се кроз тај језик дефинише, негује и изнова успоставља, као и урушавање елементарног људског достојанства, рекла је Беговићева у Орбити културе.
Нико нормалан не измишља речи
Професор Милановић каже да је у питању форсирање форме уместо истицања суштине и да то може довести човека (и жену!) у стање језичке несигурности, сумње у сопствено језичко осећање, сумње у своју језичку културу и, у крајњој линији, у своју националну културу. Разлог зашто се баш историчари језика противе оваквом витоперењу српског језика је тај што читаву ствар посматрају из перспективе коју други, можда, немају.
Никада кроз историју српског језика нисмо имали такав пројекат да ви стварате норму у некаквој језичкој лабораторији од стране политичара. Наша норма је одувек, а нарочито вуковска, произилазила из језичке праксе, односно из природне и органске употребе језика. Никада ниједном српском лингвисти није пало на памет да ствара нове речи.
Одбор за стандардизацију српског језика, Матица српска, Српска књижевна задруга, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Вукова задужбина и све друге релевантне институције у земљи стале иза препоруке који је Савет за српски језик недавно упутио Влади Србије и који ће ускоро бити доступан медијима.
У препоруци стоји да се из постојећег Закона о родној равноправности обришу сви чланови закона који се односе на родно осетљиви језик. Милановић наглашава да нико не критикује тежњу да се женама обезбеди равноправан положај и третман као и мушкарцима, нити се тражи укидање самог Закона, већ искључиво његовог дела који се односи на скрнављење српског језика и брисање оних правила по којима он постоји. Професор Милановић је уверен да ће разум и аргументи лингвистичке струке, на крају, ипак превладати.
