Небојша Брадић: У добу гнева лепота можда и може спасити свет
© Фото : Александар Милачић
Пратите нас
У овом добу гнева кроз које пролазимо, и у којем не знамо шта нас очекује, важно је да се у уметности проналазе одговори, или да се макар постављају питања у вези с дилемама које нас муче. Да ли лепота може спасити свет јесте питање за гледаоца који долази у позориште, каже за Спутњик редитељ Небојша Брадић уочи предстојећег, 58. Битефа.
„Лепота (не)ће спасити свет“ слоган је овогодишњег Битефа, који се одржава од 25. септембра до 4. октобра. Фестивал ове године први пут у Београд и Србију доводи чувени француски театар Комеди франсез, који ће 26. и 27. септембра на Великој сцени Народног позоришта у Београду извести представу „Хекуба, не Хекуба“ у режији Тијага Родригеша.
Место на којем се чува француска класика
„Када говоримо о Комеди франзез, морамо имати на уму да у Француској не постоји национални театар, али да готово сви о том позоришту говоре као о француском националном театру. То је, уједно, једно од најстаријих позоришта на свету. Оно је формирано пре три и по века, формирао га је Луј XIV од остатака Молијерове трупе и италијанске комедије. То позориште је годинама место на којем се чува велика француска класика, у првом реду Молијер, али и Корнеј и Расин“, истиче Небојша Брадић.
Наш саговорник је имао прилику да уживо осети амбијент овог француског театра, који се чува и одржава још од његовог оснивања.
„Када говорим о атмосфери, мислим на традицију коју ово позориште има. Оно је годинама прихватано као најбоље позориште. И сам начин на који је компонован тај ансамбл је занимљив. Он се проширује новим члановима само када неко стицајем околности оде, у пензију или из неког другог разлога. То је доста затворено позориште које у своје редове прима само изабране, негујући класицистички и традиционални репертоар. У том смислу је Комеди франсез затворен и усредсређен на класику, али током година и они се мењају, покушавајући да одговоре на очекивања савремене публике“, истиче наш саговорник.
Реч је, како напомиње Брадић, о затвореној дружини која на својеврстан музејски начин одржава гласове старих глумаца и аутора.
„Ја сам гледао представу 'Дон Жуан' Молијера, која је била извођена у том лепом класичном говору, у високом стилу. И то је било узбудљиво на свој начин, мада може бити и досадно. Не мислим да је досада нешто што не прати позориште као естетска категорија, али у том музејском смислу она свакако на неки начин ремети очекивање модерних гледалаца који желе да виде ново читање Молијера, или Корнеја, Расина. И зато може бити упитно зашто Комеди франсез долази на Битеф. То је питање које треба поставити, јер једно такво позориште, конципирано као национални театар и везано за класику, долази на фестивал који у поднаслову има нове позоришне тенденције“, истиче Брадић.
Остварује се сан Мире Траиловић
Ипак, гостовање Комеди франсеза у Београду био је, како напомињу организатори Битефа, и један од неостварених снова Мире Траиловић. На стогодишњицу рођења жене која је основала Битеф тај сан се, напокон, остварује.
Представа „Хекуба, не Хекуба“ у основи има антички мит, али је постављена кроз причу која се бави проблемима савременог друштва. Уметнички рад Тијага Родригеша, који се такође први пут представља публици Битефа, одликује често реинтепретирање класика и комбиновање фикције с истинитим причама.
У представи „Хекуба, не Хекуба“, чија је светска премијера била недавно на Авињонском фестивалу, Родригешова полазна тачка је мит о Хекуби и њеној деци, коју је изгубила у Тројанском рату, а коришћене су и Еурипидове трагедије „Тројанке“ и „Хекуба“. Родригеш овај контекст проширује савременом, истинитом причом о специјализованој установи за децу с аутизмом у Женеви и мајци која, у жељи да заштити своје дете, тужи ту институцију пошто је у јавност изашла прича о злостављању штићеника.
Према оцени Небојше Брадића, Комеди франсез ипак проналази начине да се прикључи другачијем, савременом читању света.
„Мењају се и односи у оквиру саме трупе, јер публика која долази на њихове три сцене има одређена очекивања и не жели само да слуша велике речи него и да види добар театар. У том смислу Комеди франсез је добродошао на Битеф и свака им част што су успели да ову велику трупу и компанију од националног значаја доведу, јер Битефу требају велики наслови и велике трупе“, оцењује Небојша Брадић.
Он подсећа на то да је Битеф у време свог оснивања, крајем шездесетих, седамдесетих година прошлог века, био стециште великих светских позоришних трупа и аутора, које су долазиле и с истока, и са запада.
„То је била озбиљна раскрсница, на којој су се сви огледали једни у другима. И то је било време када је Мира Траиловић доводила театар нација у Београд, биле су ту велике компаније и велики редитељи. Сећамо се и доласка Гротовског, и Брука, и Вилсона. Данас је то тешко изводљиво јер Битеф нема ту врсту значаја који је имао пре више од четрдесет година, а нема ни те финансијске могућности да доводи најзначајније представе. Ипак, захваљујући упорности уметничких руководилаца и идејама које покреће и сам Битеф као бренд, могуће је видети у Београду нешто што се у овом тренутку дешава на неким од најзначајнијих сцена. И ми очекујемо да ће Битеф ипак донети одређени пробој у ново, или изванредно, или нешто одличног квалитета. То је за нас остао Битеф, без обзира на фазе кроз које пролази, без обзира на мане и кризе“, истиче Небојша Брадић.
Читање савременог света кроз антику
Коментаришући честу потребу савремених аутора да проблеме данашњице сагледавају кроз античке митове, Брадић подсећа на чињеницу да савремена западна цивилизација не би ни изгледала тако како изгледа данас да није било грчке и античке културе, која јој је поставила темељ.
„Антички митови су основа свих савремених прича. И када у одређеној причи, представи, филму, литерарном делу препознате нешто што тутњи мало јаче, морате да схватите да то већ постоји као фундамент. Ја сам ових година радио неколико представа које имају везе с античким митовима. Међу њима је савремени комад 'Пристанак' Нине Рејн који иза себе има причу о Медеји. Све те теме, попут Антигоне, Медеје, Едипа, све се то појављује данас. Све су то архетипови којима се стално враћамо. А публика их разуме из овог времена јер се проблеми нису много променили за 2.500 година“, наглашава наш саговорник.
Изазовима савременог света, културе која почива на манипулацији медијима, друштвеним мрежама и такозваном кенселовању (укидању), бави се и представа „Ућуткивање Сократа“ савременог британског аутора Хауарда Брентона, коју Небојша Брадић режира за Битеф театар.
„Премијера је за неколико дана у Тивту, на фестивалу Пургаторије, а у Београду 11. октобра. 'Ућуткивање Сократа' је метафора која није само питање онога што сви знамо да се десило 399. године пре нове ере. То је прича о томе колико се ти мотиви појављују у данашњим временима када ућуткивање није само питање смртне казне. Говоримо да је то далеко, а то је заправо процес који никада није престајао. И лов на вештице, и логори, и многе друге ствари. Те приче које су испричане пре неколико десетина векова остале су ту с нама да би нас поново подсетиле да у њима пронађемо себе, да нас инспиришу креативно, да нас на неки начин погурају“, истиче Небојша Брадић.
