Висок данак злоупотребе технологије: Расте ли зомби генерација
CC0 / Слика генерисана вештачком интелигенцијом /
Пратите нас
Пажња савременог човек снижава се, као и толеранција на фрустрацију. Почињемо да се понашамо инфантилно, чак и кад одрастемо. Постоје проблеми са социјализацијом и људи мисле да је то због технологије. Није. То је због злоупотребе технологије. Сва одговорност се пребацује на појединца, друштво се пере од одговорности, а људи постају све луђи.
Овако психотерапеут Милан Дамјанац тумачи све већи пад концентрације код деце и одраслих.
Просечно време пажње опало је са два и по минута у 2004. на просечно 47 секунди у 2021, наводи се у устраживању др Глорије Марк, професора информатике на Универзитету Калифорније.
Затрпавање информацијама
Дамјанац наводи да потрошачко друштво стално намеће начин живота где човек константно мора бити затрпан информацијама које, између осталог, утичу и на то да стално нешто желимо. Човек је затрпан новим садржајима који би требало да му „узму“ пажњу, а у тој трци се нико не такмичи да га образује или да му помогне да буде бољи човек, већ се такмичи да га фактички - упропасти.
Оно шта ти држи пажњу све време је оно шта утиче на твоје жеље и претвара те дефакто у животињу – звер. Све то снижава ниво социјализације, емпатије и заједнице. Ми смо затрпани технологијом и она нам је заиста смањила опсег пажње, али против тога се не може борити јер није ствар у технологији, него у потрошачком друштву. Мора се мењати цео економски систем где је на првом месту профит. Кад је профит на првом месту, све друго је уништено и људи се злоупотребљавају. Људи су сведени на обичне конзументе којима се пласира садржај који треба да их окупира све више и све дуже. Самим тим људи постају све више бесни и незадовољни, а понашају се све више као деца, почев од превоза па надаље, рекао је Дамјанац за Спутњик.
Кесе са робом након куповине
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Из овог разлога, објашњава он, учестали су ментални проблеми у свим западним друштвима, слаби заједница, слаби се веза између људи који више ништа не трпе. Самим тим не може више ништа да се одржи, било какав облик заједнице, трпљења, жртве не долази у обзир, већ свако само гледа себе. То доводи до успона егоизма што је, каже Дамјанац, глобалан проблем.
Рат за људску пажњу
Професор Филолошког факултета и културолог Зорица Томић верује да живимо у времену информатичке буке и да је највећи рат који се води данас, не рачунајући наравно оне војне, рат за људску пажњу. Људи су, каже она, од субјеката прешли у објекте и служе као нека врста проточне неуронске катоде која служи само за то да кроз њу пролазе информације.
Ми немамо фокус ни на чему, а то значи да је суштинско питање које се овде поставља, питање о вредностима. За разлику од оних који тврде да нема више вредности, лично бих рекла да то није тачно, већ да сведочимо својеврсном „ластишу релативизације“. Вредности постоје, али су оне релативизоване. У том перверзном заокрету релативизације, све задобија статус некакве вредности, рекла је Томићева за Спутњк.
Она решење види у постепеном „одвикавању“ од друштвених мрежа и телефона, односно „електронских поводаца“, а на све то гледа као на прећутно ропство са којим су се људи сагласили.
Морамо да реновирамо разговор и почнемо да се бавимо комуникацијом са људима који су нам ту близу и са којима можемо да се рукујемо, загрлимо, пољубимо, да поделимо неку тему, кафу, доручак, шта год. Свет у коме живимо је свет у којем је предоминантна информација, а истовремено живимо и у доба заборава комуникације.
Интернет има своју демократичну црту, али је постао простор свеопште буке од које, уколико мислимо да се на неки начин заштитимо, морамо да почнемо да се бавимо собом. Томићева о томе говори и у својој књизи „Преживети хаос“, а која се бави филозофским приступом вештини комуникације.
Зомби генерација
Психолог Александра Јанковић верује да су прекомерни проток информација, брзина којим се смењују и недостатак учења о стрпљењу допринели томе да је и пажња, посебно код деце, постала врло краткотрајна.
Деца живе у свету где се читају само наслови, где су и њихови родитељи такође смањене пажње, где се комуникација родитеља са децом своди на врло кратка и безлична питања попут оних „да ли си јео“ или „коју оцену си добио у школи“, где нема удубљивања у садржај разговора. Деца у таквом свету развијају врло дифузну пажњу, где им неки нагли стимулус скреће пажњу, али се они на том садржају не задржавају, нити се то даље елаборира. Проблем је у томе што дете одраста у свету који је свет непажње, где се не посвећује време ни томе да се научи како се пажња одржава. Велики број деце има проблем да се фокусира на неки садржај и приступи учењу које подразумева константнију пажњу од оне коју су они спремни да посвете задатку, рекла је Јанковићева за Спутњик.
Овакво одсуство фокуса у раном детињству, наставља наша саговорница, свакако има последице, јер се ниједној значајнијој теми не посвећује довољно времена и стрпљења. Они од малена имају проблем да комуницирају са вршњацима и старијима, а касније остају изоловани од правих и аутентичних веза са другима. То значи, каже Јаковићева, да ће тешко остварити било какву праву емотивну везу, јер је за њу потребно и пажње и стрпљења.
Све се више иде на саму површину, уз рационализацију „кога брига“, „шта има да се бавим тиме“. Живи се површно, безумно и бездушно. То је крајња инстанца свега овога. Добијате читаве генерације које ће функционисати као да су зомбији. То не мора ни имати везе са интелигенцијом. Имате деце која су природно високо интелигентна, али њихов дар просто није уобличен. Када се не ради на томе да они своју интелигенцију користе и продубљују своја сазнања, добијате хладне, бездушне и празне особе које су подложне било ком облику манипулације.
Мајка снима ћерку док се игра поред фонтане.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
У неким великим системима, људи који су одрастали у свету где пажња траје испод једног минута могу лепо да се снађу, будући да има доста занимања која су исто тако прилично површна, али остаје празнина у социјалној комуникацији и дубока изолација од себе самих, своје суштине и од других, закључује Јанковићева.
Цена „мултитаскинга“
Психолог Марина Надеин објашњава да наше окружење диктира и формира нашу пажњу, која је условно урођена карактеристика свих живих бића, људи и животиња. Она је у основи свих наших психичких процеса попут размишљања, учења, прикупљања информација, а у основи је и емоционалних процеса. Чак и да бисмо се у некога заљубили, каже наша саговорница, морамо прво да обратимо пажњу на ту особу.
Ја сам оптимиста и надам се да ће се нешто десити да не дође до дехуманизације људског рода, али је чињеница да не идемо у добром правцу. То се види на различите начине. Смањење фокуса утиче и на емоционално и на интелектуално функционисање.
Жонглер на штулама ,,мултитаскује" на Маглич фесту
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Све више се потенцира та „способност“ коју зову „мултитаскинг“, где се човек пребацује са једног садржаја на други. Цена тога је, каже Надеин, да врло површно обрађујемо информације. Човек „не свари“ до краја једну информацију, а прелази на другу, трећу, четврту.
Ни о чему не размислимо до краја. За озбиљно учење, за озбиљну науку, за неке ствари код којих нема половичног прелиставања, за усавршавање, студирање, неопходна је дубинска обрада информација. За све то су потребни добра пажња, фокус, концентрација, а не нешто што би било у секундама, минутима и тако даље.
Људи не могу толико брзо да еволуирају и да се промене, а све око нас се тако брзо мења да покушавамо колико год можемо да се адаптирамо, објашњава Надеин. Технологија је наизглед убрзала проток времена, а људи иду у корак са тим, желећи да постигну све своје обавезе, прикупе све информације… Поента је, закључује наша саговорница, као и у свему, направити равнотежу која прати технолошка достигнућа данашњице, али такође и више одговора људској природи, не штетећи човеку и његовом психофизичком здрављу.
Погледајте и:
