До сада непознате чињенице о српском краљу који је бринуо о руској души /видео/
© Sputnik / Лола ЂорђевићУ савременој Србији о наслеђу краља Александра влада подељено мишљење. Док се на његов рад у Балканским и Првом светском рату гледа углавном врло позитивно, на стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца( која је произашла у Југославију) се гледа негативно, јер се сматра да је могао да створи Велику Србију.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Краљ Александар Први Карађорђевић није био само заштитник руских емиграната, него и истински поштовалац велике руске културе, с којом се упознао још у младости. За разлику од других монарха, он је сматрао да руске људе није довољно само нахранити, него да треба бринути и о њиховој души, каже за Спутњик руска историчарка Јелена Бондарјева.
Издавачка кућа „Информатика“ објавила је српски превод књиге Јелене Бондарјеве „Александар Први Карађорђевић, православни краљ Србије“. Ово је прва биографија српског владара, једне од кључних личности у српској историји у 20. веку, која је објављена у Русији, а у њој су изнете и неке до сада непознате чињенице из руских докумената и архива.
Широка душа и пуно срце
Јелена Бондарјева је позната по бројним књигама и чланцима о судбини руске емиграције у Србији. Дуго је живела у Београду и имала је могућност да истражује не само руске него и српске архиве, у којима се сусрела с бројним документима који сведоче о кратком, али веома бурном животу српског монарха.
„Чим сам почела да истражујем тему руске емиграције, одмах сам се сусрела с величанственом личношћу краља Александра. Он је сматрао да је потребно истински бринути о руским људима који су дошли у његову земљу, омогућити им да наставе да се баве својим занимањима, да негују љубав према књигама и позоришту, да школују своју децу према руском систему. Такав приступ уопште није био карактеристичан за друге државне моћнике у Европи, или било где у свету. По томе је приступ краља Александра био јединствен“, каже Јелена Бондарјева.
Наша саговорница наводи да је на краља Александра веома утицало његово школовање у Русији, те да је то један од разлога због којих је, као монарх младе државе прихватио руске избелице „широком душом и пуним срцем“.
Према њеним речима, односу српског краља према руским емигрантима допринеле су и околности у којима се налазила његова земља, разорена у Првом светском рату.
„Погинуло је много људи, углавном младих, школованих, тако да је млада држава остала без стручњака. У таквом бедном стању, баш у том тренутку, долазе људи из Русије. Сматра се да је око 120.000 Руса прошло кроз Србију, а у њој је остало око 60.000. То су углавном били школовани људи, с научним знањем, официри, високошколовани, а земљи је било потребно управо то. Руским избеглицама је дозвољено да у новој држави наставе да раде оно што су радили и у својој земљи, да остану у својој струци. У Србији су руски официри могли да наставе своју службу сачувавши чин. Била је дозвољена и структура Руске православне цркве, што је само по себи феномен, јер је Српска православна црква иста грана православља и Руси су могли слободно да иду у српске цркве“, каже Јелена Бондарјева.
Николај Други Романов: „Гледајте на њега као на мога сина“
Руска историчарка се проучавањем и писањем биографије краља Александра посвећено бавила три године, а током рада су јој посебно били интригантни и занимљиви детаљи који се тичу његовог школовања у Русији, као и блиски односи с руском царском породицом.
„Разликују се, рецимо, мишљења о томе да ли је једна од царских кћери била вереница краља Александра или до тога није дошло. У литератури, па чак и у новинама из тог времена, било је доста информација да је престоноласледник Александар тражио другу ћерку Николаја Другог - Татјану, али не знамо прецизно да ли је реч о Татјани, или о Олги, старијој кћери. У руским архивима пронашла сам дневничке белешке кнегиње Олге, у којима она конкретно указује на сусрет с младим Александром у јануару 1914. године и недвосмислено изражава симпатију према њему“, каже Јелена Бондарјева.
Током посете престолонаследника Александра Санкт Петербургу цар Николај га је увео у круг своје породице. То је био изузетак, јер царска породица је била, како напомиње наша саговорница, доста затворена и чак ни високо рангирани посетиоци нису могли да траже директан контакт са царским кћерима.
„Цар Николај је, у време када је Александар био у Пажевском корпусу, директно рекао, а то постоји и у мемоарима кнеза Јепанчина (Александровог ментора): 'Гледајте на њега као на мога сина'. Николај Други никада није испустио из вида његову судбину и увек је тражио информације од руских амбасадора у Србији шта се збива после 1914. године. Све то постоји у архивским документима“, каже Јелена Бондарјева.
Победник у три рата у сенци идеологије
Наша саговорница истиче да је веома компликовано реконструисати политичку позицију српског монарха јер је врло ограничена база извора коју историчари могу да користе. Монарх, с обзиром на свој кратак век, није оставио мемоаре, а о његовом деловању сведоче углавном званични говори и прогласи, или изјаве које препричавају његови савременици, чија сећања нису увек поуздана.
„Све је то тако вероватно и због тешког периода у историји Русије и Југославије који је уследио после трагичне погибије краља Александра 1934. године у Марсеју. Након тога је почео Други светски рат, мноштво материјала је тада пропало или уништено, а потом је то чинила и комунистичка влада у Југославији. Личност краља Александра је из идеолошких разлога била потпуно деформисана у друштвеној свести, од њега су направили диктатора и тиранина“, каже Јелена Бондарјева.
Према њеној оцени, грађењу негативне представе о личности краља Александра у великој мери је допринела и хрватска историографија, будући да је хрватској страни било важно да избегне одговорност за кризу у Краљевини Југославији.
„У књизи је наведено мношто материјала који сведоче о томе колико је он тражио начине да успостави дијалог унутар земље. У суштини, главна 'грешка', главна 'кривица' краља Александра, била је то што је врло рано погинуо. Период од 1921. до 1934. године је изузетно кратак у историјским димензијама“, напомиње руска историчарка и додаје да је чињеница да је изашао као победник из три светска рата у великој мери бачена у сенку због идеологије.
Руски историчари који се баве темом руске емиграције углавном имају позитиван однос према краљу Александру јер не могу ништа да му замере, с обзиром на то да је био апсолутно расположен према Русима и Русији.
„У време Совјетског Савеза о њему се писало као о диктатору који је гушио све живо у својој држави, а посебно леве снаге, комунисте, социјалисте. Када се распао Совјетски Савез, дошло је до промена у идеологији и онда је приступ личности краља Александра донекле промењен. Почели су да анализирају шта је заиста била његова унутрашња политика и до које мере је он одговоран за њу, јер тада је постојао и парламент, и влада која се мењала сваке године“, каже Јелена Бондарјева.
Хоће ли краљ Александар добити споменик у Русији
Наша саговорница сматра да Руси морају бити захвални краљу Александру за оно што је учинио за њихове сународнике који су дошли на Балкан, а посебно за то што је подржавао руску интелигенцију, уметнике, писце и филозофе.
„Он је, рецимо, давао финансијску подршку Зинадији Хипијус и Дмитрију Мерешковском, као и Ивану Буњину. Они су једно време живели у Француској. Подржавао је ту велику руску културу с којом се упознао у младости и заиста ју је волео и ценио“, истиче руска историчарка.
Јелена Бондарјева додаје да Фонд историјске перспективе, на чијем је челу историчарка Наталија Нарочницка, настоји да у Москви или Санкт Петербургу буде подигнут споменик Александру Првом Карађорђевићу.
„То је питање које се још решава, постоји врло интересантан пројекат за такав споменик, реч је о раду нашег чувеног вајара Генадија Правоторова који је и коаутор споменика цару Николају Другом овде у Београду. Сада преговарамо с Домом руске дијаспоре у Москви, пошто је то одлично место за изражавање наше захвалности и сећања. Надамо се да ће тамо бити подигнут тај споменик“, каже Јелена Бондарјева.
Руска историчарка указује и на то да историја међуратног периода у Србији и на Балкану није довољно проучена и вреднована, иако је реч о једном од, како каже, најинтересантнијих и најплоднијих периода у српској историји.
„Тај период је остао у сенци Другог светског рата и комунистичког периода, а овај Београд који видимо и волимо заправо је потекао управо из тог времена, када је цветала култура. И није реч само о краљу Александру, него о људима који су били поред њега, а то су били Јован Дучић, Иво Андрић, Милош Црњански, Иван Мештровић, Михајло Пупин и многи други. За мене је заиста изненађење због чега је тај период остао у сенци, због чега није прочитан, промишљен, када је то период којим се треба поносити. Има трагичних догађаја, има грешака, али знати какве је све тешке одлуке морао да донесе краљ Александар који је био победник у Првом светском рату и како је у ватру нове државе бацио војну славу Србије, и заставе, и мундире, и ордење. Није му било жао јер је веровао да ради за општу добробит, желео је да уједини цео српски народ. Можда је то била грешка, али о томе треба размишљати, то треба видети, а не гурати под тепих“, закључује наша саговорница.