00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
ДОК АНЂЕЛИ СПАВАЈУ
16:00
60 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
17:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
21:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
07:00
30 мин
ОРБИТА КУЛТУРЕ
Кад ликови из романа одлуче да убију писца
16:00
120 мин
МИЉАНОВ КОРНЕР
Очекујем експлозију медаља у атлетици, Ивана није рекла последњу реч
20:00
60 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
Навали народе: Украјина на распродаји
21:30
30 мин
ЈучеДанас
На програму
Реемитери
Студио Б99,1 MHz, 100,8 MHz и 105,4 MHz
Радио Новости104,7 MHz FM
Остали реемитери
 - Sputnik Србија, 1920, 24.01.2022
КУЛТУРА
Рубрика која прати културне феномене и догађаје, ствараоце и личности који својим делом креирају савремену културну сцену у земљи и у свету.

Треба ићи уздигнуте главе: Шта је најдубља истина српске књижевности

© Фото : YouTube/Televizija NikšićАлександар Јерков
Александар Јерков - Sputnik Србија, 1920, 15.12.2024
Пратите нас
Питамо се, после трагичног исхода двадесетог века, где је наше место у свету и у Европи. Шта је Европа? Шта је била, шта треба да буде и шта је данас? Шта је за саму себе, и шта је за нас? Питамо се, док се пред нашим очима мења појам културе шта је српска књижевност, шта је била и шта треба да буде данас?
Ова питања попут пролога отварају књигу „Истина (српске) књижевности“ Александра Јеркова, који, уздајући се у знање и искуство стицано 40 година, покушава да понуди могуће одговоре.
У разговору за Спутњик, угледни професор, истраживач и књижевни критичар открива зашто је изабрао истину за прву реч у наслову.
„Изабрао сам најпроблематичнији термин који постоји у савременом животу, највише осумњичен, највише одбачен и понижен. Не из уверења да је човек власник истине него да мора за њу да се бори, да бих упутио на то да књижевност није забава, није доколица, мада је она и то, да није утеха, нити нека врста резервоара искуства, мада је и то. Истина, зато што је књижевност продор у само биће смисла, и ако заиста умете да читате и да се препустите, можете пронаћи оне одговоре које на другим местима проналазите делимично изобличене или тако изречене да никада не захватају целину вашег живота.“
Мотив за настанак ове књиге била је потреба да каже нешто нашем човеку о нашој књижевности и култури. Јерков то чини на јединствен начин, богатећи причу о великим књижевним делима најважнијим искуствима из области филозофије, психологије, социологије, економије… са циљем да, како сам каже, ослободи мишљење и покаже истиниту слику стања и духа епохе.
Другачија у односу на класичне студије, без строге стручности, бележака и фуснота, „Истина (српске) књижевности“ делује као књига написана у једном даху.
Приступ јесте у некој мери нов, каже професор Јерков.
„После много година студирања теорије књижевности и књижевне критике покушао сам да пронађем један интегративан модалитет мишљења. Сматрао сам да постоји врста мишљења које је некада било јединствено, пре него што су у просвећености енциклопедисти све поделили на гране знања. Могућно је ослободити мишљење после свих наших покушаја да имамо строге дисциплине као што су филозофија, психологија, социологија, историја, економија, политичка економија, филологија... и доћи до једног облика који није теорија, није пука апстракција. То је мишљење о конкретном предмету, конкретној историји, конкретним проблемима, али које има теоријско надахнуће или жељу да покушава да један феномен објасни са свих страна.“

Велики писци знају нешто више о свету

Један од тих покушаја, каже Јерков, јесте и да размислимо шта нам неке књиге које су обележиле наше време, стварно значе.
„Треба да се запитамо зашто су та дела важна за нас у животу? Ја мислим да ми у њима сазнајемо о себи, о својој историји, о својој будућности нешто што без тих књига никако не бисмо могли да знамо. Такве књиге су ‘Хазарски речник’ и ‘Златно руно’. Када пре 40, 50 година та дела настају, нема никакве дилеме о томе каква ће бити наша будућност, нити се ико пита да ли ћемо нестати. Али запитали су се Павић и Пекић. Они у својим најзначајнијим књигама траже прави одговор на питања која историја поставља, одговор од кога зависи судбина читаве нације - да ли ће или неће постојати. Уверен сам да то није случајно. Не зато што они прекогнирају, или мистички познају будућност. Не. Него зато што они тако дубоко продиру у симболичке слојеве језика, историје и свога бића да долазе до оних истина која нам иначе остају скривене. То не значи да ћемо их ми видети. Да смо имали капацитет да их видимо, ми бисмо одмах знали шта пише у ‘Златном руну’, у ‘Хазарском речнику’ и у неким другим књигама. Погледајте снагу ‘Сеоба’ које пројектују дилему опстајања и постојања на терену на којем се у овом тренутку одиграва трагедија првог реда. То су моћи књижевности – да се пред вама појављују хоризонти којих пре тога нисте били свесни. Навео сам ‘Златно руно’ и ‘Хазарски речник’ јер су на неки начин обележиле епоху која је за нама, да би се видело да ту постоји таква моћ, таква пројективна снага која потврђује да велики писци заиста знају нешто о свету што се без њих не може знати.“
Говорећи о делима српске књижевности, књига професора Јеркова подсећа да је њихова вредност без сумње одавно уграђена у европску културу, али да је Европа за нас и даље – изазов.
„Европа јесте велики изазов за све нас. А чисто географски говорећи, она је такође и једна велика лаж. То је у ствари један потконтинент који се налази на великом евроазијском платоу, исто као што је Индија потконтинент. Међутим, ми њу видимо као нешто што је потпуно за себе, зато што има своју историју, свој идентитет који су нама више него драгоцени. Не може се човечанство одрећи достигнућа које му је Европа понудила. Идеја једнакости, знања, образовања, хришћанског корена европске културе… Та врста хришћанске филозофије која тражи не само једнакост него и блискост, то да смо важни једним другима, темељ је моје књиге. Јер ја хоћу из позиције такве Европе да проговорим о Европи у којој смо сад, не о Европској унији пред чијим вратима чекамо и где смо вређани и одбијани.“
Да треба ићи уздигнуте главе, волећи и поштујући себе, на свој начин показује и централна фигура у књизи професора Јеркова - лик деспота Стефана Лазаревића.

Деспот Стефан, први после трагедије

„Деспот Стефан долази у тренутку који не може бити тежи и гори. Он је први после трагедије. Има мајку која је разумна и моћна жена и величанствена фигура наше историје којој је неко убио мужа, осакатио државу и њу претворио, тако рећи, у робињу. Али, она почиње да дела и гледа да обнови ту земљу у којој живе. Деспот израста у врхунског витеза, у једног од људи који су фасцинирали Европу. Дакле, нису они хрлили за Бајазитом због тога што су чезнули да буду турске слуге, него зато што су прилике биле такве да су морали то да чине. Али су то чинили са достојанством, са узвишеношћу коју онда свет препознаје. Јер ви сте човек који је покорен, али нисте бедни слуга. И ми смо данас у Србији под великим притиском, у окружењу НАТО, али то не значи да треба да будемо слуге.“
Ми треба да будемо достојанствени, додаје Јерков, угледајући се на деспота Стефана који је развијао знање, образовање, уметност, а који је и сам био књижевник и стваралац првог реда. Са њим почиње и оно што Јерков назива „покосовско време“.
„Ми живимо после косовске трагедије. То је стање које траје до данашњих дана и веома је важно да га будемо свесни, као што смо свесни светлосног мита који зрачи кроз величанствену слику Косова. У околностима смо у којима јесмо, али сматрам да човек док је жив може да се бори, а историја може да се промени.“
Композиција у црвеном, Милош Бајић, 1972. година - Sputnik Србија, 1920, 08.12.2024
КУЛТУРА
Како се маштом осваја слобода и усред — Маутхаузена
Погледајте и:
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала