Десило се и то чудо: Љута „војска“ занемела пред сузом српског сељака и – кренула у акцију
18:38 16.12.2024 (Освежено: 18:45 16.12.2024)
CC0 / Слика генерисана вештачком интелигенцијом /
Пратите нас
Био је потребан само један дан након несреће у којој је Радовану Здравковићу изгорела штала са све стоком да се новац за изградњу нове прикупи. „Омражене“ друштвене мреже са којих све чешће куља гнев, бес и разноразно насиље занемеле су пред сузом српског сељака.
Муњевитом брзином као да се цела земља скупила на мобу. Спортисти, јавне личности, обичан народ, сви су се укључили према својим могућностима. И скупљене су паре да се подигне нова штала.
Када је Радовану Здравковићу изгорела штала, он није изгубио само свој извор прихода, него и живота. У пожару је настрадало 18 оваца и пас чувар, док су краве и свиње задобиле опекотине, али су спашене. Малтене одмах је новац почео да леже на његов и на рачун његовог сина Ивана. „Колоне“ људи су уплаћивале колико је ко могао и није било битно колико се уплаћује или зна ли неко лично Здравковиће из села Батоте код Бруса.
‼️ JEBEM MATER POČINIOCIMA‼️
— Sen Trope (@mmavazi) December 14, 2024
Skoro bila vest da se turisti na Kopu žale vlasnicima hotela na smiris štale. pic.twitter.com/gtK8QoBYMA
Једино што се рачунало је суза и немоћни вапај овог старца који од земље и стоке, а захваљујући свом напорном раду, живи читав живот.
Идеја да се народ окупи и сагради деки Радовану шталу јесте дивна и племенита, али није нова. Некада је била уобичајена, док се сада „изобичајила“. На селу су се куће углавном тако и градиле – скупили би се људи, кад ко има времена и могућности, да помогну. Било је уобичајено да се породица, рођаци, комшије скупе са свих страна, ручају заједно и приону на рад.
Сви ти облици заједничког рада увек су били карактеристични за српско село и мобу. Владика Николај је говорио да су задужбинарство и мобарство две најлепше особине српског народа. Ко не може да подигне цркву, он подигне чесму покрај пута, или засади воћку да има ко да убере кад пролази. То је задужбинарство. А мобарство је управо ово – скупљање да се заједно ради.
Испоставило се да српски сељак није само некакво митолошко биће које по потреби вадимо из фиоке када дочаравамо величанствене победе српске војске у Првом светском рату или препричавамо лукаве народне умотворине. Српски сељак и даље живи и ради на свом имању од којег и себе и нас прехрањује, а српски народ то, хвала Богу, и даље уме да цени.
Умрежена доброта
Србија је земља сељака. Нико није осма генерација грађана нити некакво племство и свако од нас има или је имао село. Ваљда је и због тога уплакано лице Радована Здравковића заличило на лице неког нашег деде, стрица или оца. Након тога су и друштвене мреже одиграле врло битну улогу јер се телевизијски прилог о запаљеној штали огромном брзином проширио по свим платформама, уз жиро рачуни Радована и његовог сина Ивана Здравковића.
Православни публициста Владимир Димитријевић у разговору за Спутњик каже да позитивна страна коришћења друштвених мрежа апсолутно постоји и да од нас зависи да ли ћемо их користити за нешто корисно или не.
Главни проблем је што људи технику користе углавном за глупости. Она може бити врло корисна управо у оваквим стварима и то смо сада и видели. На крају крајева и све те емисије где се зидају куће сиромашним људима, где се помаже колико је могуће деци која морају у иностранство на лечење, то је све потребно. Сваки човек који је угледан, а свој углед искористи да помаже онима којима је помоћ потребна, заслужује да буде од Бога награђен, рекао је Димитријевић.
Za sve koji ne mogu da izvrše uplatu na račun dole evo još jedan bankovni: Banca Intesa, Ivan Zdravković; 160-5400101116421-43 https://t.co/2BzPFzS1V3
— Vladimir Stimac (@stimac15) December 15, 2024
Толико пара је послато за помоћ породици Здравковић да сада има довољно не само за њихову шталу, већ и за обнову још три које су недавно такође настрадале у сумњивим пожарима. Ипак, то није довољно.
Сада се по мрежама говори о набавци стоке и сигурносних камера, а једна одгајивачница паса поклонила је Радовану и штене. Радован је старији човек и пошто он и његов син свакако не би могли сами то да ураде, повела се прича о организовању мобе како би се штале што пре изградиле. На сваку добру и дивну идеју, уследио би коментар са још једном, још лепшом и бољом идејом.
Помози ближњем свом
Професор Димитријевић сматра да ове ствари не треба да нас чуде, те да су само докази чињенице да српски народ има дубоко осећање солидарности и жељу да ближњем помогне. Иако смо, како он каже, у многоме занемарили моралне завете наших предака, у нама до данас постоји црта милосрђа и доброте која се појављује у најтежим тренуцима људског живота. Управо је ово доказ, каже, да ми као народ нисмо мртви.
Мој покојни деда који је живео у селу надомак Чачка причао је како су за Божић, пре него што седну за трпезу, прво давали део од печенице онима који немају или им највише треба, па су тек онда они седали да једу. То је изузетно лепа црта нашег карактера и Богу сам благодаран што није нестала из српског народа, рекао је Димитријевић за Спутњик.
Разлика између колективизма и саборности и те како постоји, а саборност је нешто што код Срба вековима постоји. Димитријевић подсећа да је некада свако село у Србији, поред личних имања, имало и такозвану заједничку имовину коју су заправо чиниле сеоске утрине и кошевска храна. Сељаци би читаве године сакупљали храну у сеоске кошеве да би, када се деси да неко нема, имали одакле да узму.
Колективизам може бити опасна ствар, јер колективистички народни менталитети могу да воде ка различитим облицима тоталитаризма. Срби су велики индивидуалисти и једноставно не могу да се устроје и построје. Са друге стране, Срби су кад је најтеже ипак спремни да прегну заједнички у тренутку који то захтева.
Све је то нормално
Није Радован једини пример саосећања и широкогрудости српског народа, јер да јесте, био би изузетак, а не правило. По правилу, српски народ даје оном ко има мање. То је народ који нема за себе, а у временима када је економска, политичка и свака друга ситуација у свету неповољна, скупља за оног коме је потребније.
Морамо наставити борбу за човечност и докле год постоји та црта милосрђа и разумевања – ми смо живи, истакао је професор Владимир Димитријевић.
Било да се ради о скупљању милионских износа за лечење деце у иностранству, или подизању монтажне куће за вишедетну породицу без пара, неко ће увек дати. Андегдота из живота свештеника Милуна Костића из Лондона ово савршено осликава. Када је његова мајка уочи Божића у кућу примила, очистила, нахранила бескућника Рабаса, понудивши му и конак, он је као зачуђено дете упитао зашто то ради. Кратко му је одговорила: „Није то сине Рабас, то је Христос“.
Овакве приче, које неодољиво подсећају на народне легенде о Светом Сави који прерушен у сиромаха посећује људе, закључује Димитријевић, јасно показују шта наш народ мисли о неопходности помоћи и милостиње, а прича о Радовану Здравковићу то и доказује.
Погледајте и:
