Нема српске породице из Хрватске која није осетила усташки нож: Геноцид би морала да осуди Србија
Пратите нас
Геноцид над Србима у Независној држави Хрватској је научно утврђена чињеница, не само у српској, него и у хрватској и светској историографији. Без обзира на дневнополитичке обзире, то би морало да буде потврђено и у највишем српском законодавном телу. Скоро да нема српске породице на територији некадашње које нису биле погођене усташким геноцидом.
Овако историчар и руководилац Одељења за истраживање у меморијалном центру „Старо сајмиште“ Милан Кољанин гледа на питање званичног законског потврђивања усташких зверстава над Србима.
Резолуцију о геноциду у НДХ донеле су скупштине Црне Горе и Републике Српске, али за расправу о њој, по други пут, није било довољно гласова у српском парламенту (За иницијативу је гласало свега 13 посланика, док се 166 није изјаснило, а поднели су је ,,Ми - снага народа" Бранимира Несторовића и посланички клуб ,,НАДА"). Очигледно су у Србији данас пречи дневнополитички сукоби или „добросуседски“ односи на такозваном – европском путу.
Кољанин верује да политика не сме да се испречи на пут научно потврђене истине о погибији српског народа.
Не можемо разумети данашњицу без прихватања прошлости
Наш саговорник верује да је разумевање наше новије историје уско повезано са схватањем догађаја из Другог светског рата и да чињенично потврђено страдање Срба у Хитлеровој Хрватској ни на који начин не би смело да се доводи у питање.
Ако апстрахујемо оно што би се могли назвати дневним или дневно-политичким интересом, или већ шта је утицало на то да се не прихвати предлог резолуције о геноциду у НДХ у Скупштини Србије, сазнања о томе шта се догађало у Другом светском рату у НДХ и о том државном пројекту усташке државе на уништењу српског народа, битна је чињеница из наше новије историје, рекао је Кољанин за Спутњик.
На заседању Скупштине Србије 25. новембра 2025. године, за предлог да се о резолуцији о геноциду у НДХ расправља гласало је само 13 посланика, није гласало 166 посланика, док нико није био против, па је резолуција одбачена. Слична резолуција предложена је и 2022. године када су је иницирала деца логораши, али ни тад није била изгласана.
У складу са тиме, овај период српске историје заслужује одговарајући третман у различитим областима, од школства до највишег законодавног тела које би требало својом одлуком да потврди оно што је научно утврђена чињеница. Овом питању би требало посветити посебну пажњу, поготово имајући у виду да се данас у Хрватској отворено негира геноцид над Србима.
Да ли је касно за разговор о геноциду?
Иако је доста времена прошло од монструозног сатирања српске деце, жена и стараца у Независној Држави Хрватској, а између те крвљу натопљене странице историје и данашњице је много деценија проведено у прећуткивању чињеница и ућуткивању преживелих мученика, наш саговорник не мисли да је касно научити будућа поколења истини.
Јесте прошло пуно времена од тадашњег геноцида над Србима и много тога се у међувремену догађало, између осталог и деведесете године и разбијања југословенске државе. Ипак, мислим да није касно учити будуће нараштаје о дешавањима из не тако далеке прошлости. Ваљало би такође напоменути и да је баш то сећање на страдање у Другом рату имало веома снажан утицај и на овај сада недавни рат. Постала је веома раширена бојазан да тако нешто може да се понови и то је био један од главних разлога за српски народа да крајем прошлог века организује одбрану од таквих страхота.
Списак убијене и уморене деце на територији НДХ износи 74.580 душа пописаних именом и презименом.
Није касно, каже Кољанин, а свест о геноциду требало би да постане једна широко прихваћена чињеница, развијана на свим нивоима, почев од школског система. Ко то нема у виду, каже он, не може ни разумети период савремене српске историје.
Породично предање
Скоро све српске породице са територије данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и Срема осетиле су усташку каму на својој кожи, подсећа историчар, и додаје да би предање о страдању тих људи првобитно требало да буде задатак школског система, уз едукацију самих наставника, уз њихово свесрдно ангажовање и мотивацију. Међутим, Кољанин напомиње да је можда чак и исто толико битна она „паралелна историја“, односно она коју сматрамо породичним предањем.
Политички разлози су деловали на то да се геноцид и страдање у време социјализма потисне у име „братства-јединства“ и то је на неки начин био један од фактора потребних да би та држава могла да функционише. Одавно је постављено питање да ли је Југославија могућа после Јасеновца. Чак су и оне послератне генерације које су преживеле те страхоте, њих потискивале уз изговор да не желе да оптерећују младе. Тај феномен није специфичан нама, има га и код других народа који су пролазили кроз мрачне и тешке периоде, као што је јеврејски народ.
Кољанин каже да су политички разлози деловали на то да се геноцид и страдање Срба потисне у име „братства-јединства“.
Кољанин подвлачи да овај део наше историје мора да буде осветљен и увршћен у део јавне, колективне свести, те да не сме никако бити део виших или нижих политичких интереса.
Црна Гора и Српска усвојиле резолуцију
Кољанин сматра да је изузетно важно што су резолуцију о геноциду над Србима усвојили и црногорски и парламент Републике Српске, јер то јасно показује да ипак постоји нека свест о значају те трагедије и у одређеним законодавних телима.
Само могу да поздравим такав чин и изразим жаљење што се није десило и у српској Народној скупштини.
Сваки сегмент друштва има своју улогу у расветљавању и усвајању овог трагичног догађаја у свест будућих нараштаја – школски систем, породица, држава, а наш саговорник додаје и колико је битно обележавање свих важних догађаја и места страдања уз неговање културе сећања. Све ово, подсећа он, треба да прати и опсежна научна истраживања.
Научна истраживања су основ свега тога и ту се такође треба више организовати. Треба подстаћи докторске дисертације на ту тему, организовати истраживања у земљи и иностранству, објављивати историјске изворе… На свему томе треба више радити, јер те теме нису биле нарочито заступљене на нашим катедрама.
Научне институције и факултети треба да систематски обрађују историјске изворе како би се подмладак на прави начин научио значају и утицају који је хрватски геноцид над Србима имао на формирање наше даље историје и свести, закључује историчар Милан Кољанин.
Погледајте и:
