Лавров дао прецизну дијагнозу дешавања у свету: Реакције на говор шефа руске дипломатије
© Sputnik / Sergey Guneev
/ Пратите нас
Резиме руске дипломатије у 2025. Сергеја Лаврова нуди оштру перспективу кроз коју се може сагледати убрзано преуређење глобалне моћи, оценио је геополитички аналитичар Марко Марсили, коментаришући говор руског шефа дипломатије на годишњој конференцији.
"Његови коментари нису пука реторика, већ прецизна дијагноза намерног демонтирања институционалног оквира којим управља Запад", додаје Марсили.
Лавров је навео да су САД једина западна сила спремна да се позабави коренским узроцима сукоба у Украјини, а у свом наступу осврнуо се на импликације очигледне промене ставова САД, успон алтернативних дипломатских структура и кризу успостављених организација попут ОЕБС-а.
Марсили је оценио да је та промена егзистенцијални дипломатски земљотрес.
„Она означава да главни покровитељ Кијева сада даје приоритет преговарачком решењу у односу на војну победу. Украјина је, под интензивним притиском, приморана да пређе са максималистичког циља потпуне територијалне рестаурације на болан реализам где су уступци неизбежни. САД држе одлучујућу полугу – војну помоћ – и њихово условљавање ове подршке дирктно диктира флексибилност Кијева у преговорима“, истакао је аналитичар који је и истраживач у Центру за међународне студије (CEI-Iscte) и бивши посматрач избора ОЕБС-а.
Осврнуо се и на европске савезнике који су, како је рекао, све године следиле линију коју су предводиле САД, па се сада суочавају са последицама сопствене стратешке зависности.
"Заокрет САД их оставља изолованим, примораним да бирају између удвостручавања неодрживе политике са сопственим смањеним ресурсима или невољног усклађивања са новим прагматичним - а за Европу потенцијално опаснијим - курсом Вашингтона. То је лекција о опасностима аутсорсинга политике суверене безбедности", поручује Марсили.
Како је навео, стратешка веза ЕУ није само дубока; она је потенцијално паралишућа. Епизода са Гренландом, где су европске силе сигнализирале независну војну акцију на Арктику, била је симптом ове везе – очајнички покушај пројектовања стратешке аутономије упркос америчком смањењу утицаја.
"Међутим, она је такође открила немогућност задатка. Европи недостаје јединствена команда, логистичка кичма и нуклеарно одвраћање да би озбиљно попунила вакуум који је оставило дистанцирање Сједињених Држава. Веза је стога двострука: не могу ефикасно да се суоче са Русијом без Америке, нити могу лако да прихвате нове америчке услове за мир, који могу легитимисати сфере утицаја које су деценијама одбацивали. Резултат је стратешка некохерентност, закључио је он.
Погледајте и:
