Заборављене хероине Србије: Жене које су мењале историју, а остале у сенци
CC0 / Јавно власништво /
Пратите нас
Бројне даровите и одважне жене, упркос снажним друштвеним предрасудама, оставиле су дубок траг у српској историји. Као владарке, уметнице и добротворке, оне су померале границе и крчиле пут будућим нараштајима. Њихова истрајност, таленат и одлучност учинили су их пиониркама у областима којима су до тада владали мушкарци.
Са жељом да жене које су мењале српску историју достојно врати у колективно сећање, историчарка Љиљана Чубрић, дугогодишња саветника у Народном музеју Србије, написала је књигу „Знамените жене српске“, у издању Лагуне, у којој је испричала животне приче дванаест Српкиња које су током 19. и у првој половини 20. века мењале друштво.
„То су много више повести о једном времену, о трагичној судбини многих жена – мајки, супруга, кћери, сестара – које су властитом несрећом плаћале цену настајања нове српске државе, цену социјалног и духовног раслојавања српског друштва, цену мукотрпног и спорог стварања српске интелигенције“, наводи ауторка.
Међу биографијама су се нашле приче о кнегињи Љубици и краљици Наталији, о Вилхелмини Мини Караџић, Катарини Ивановић, Милици Стојадиновић Српкињи, Катарини Миловук, Надежди Петровић, Делфи Иванић, Јелисавети Начић, Драги Љочић, Милунки Савић, Маги Магазиновић, али и о Београдском женском друштву и Колу српских сестара.
Пионирке у „мушким“ световима
„Окренула сам се женама које су биле пионирке, али с ове женске стране. Управо тај критеријум – бити прва у области којом су до тада владали мушкарци – повезао је кнегиње, краљице, сликарке, лекарке, архитекте и добротворке у јединствену књигу“, каже ауторка у разговору за Спутњик.
Тако су своје место у књизи добиле прва српска сликарка Катарина Ивановић, прва професионална песникиња Милица Стојадиновић Српкиња, Драга Љочић, прва жена лекар у Србији, као и Јелисавета Начић, прва жена архитекта, чија дела и данас обликују Београд – од Цркве Светог Александра Невског до степеништа на Калемегдану.
Мина Караџић – не само „Вукова кћер“
Посебно место заузима Мина Караџић која је, како каже историчарка, у јавности дуго посматрана само као „Вукова кћер“, а мало ко зна да је она била и писац, и преводилац, и друга жена сликар у српској историји уметности.
„Моја прва књига 'Кад си звезда, селе моја' била је посвећена Мини Караџић и Бранку Радичевићу. О Мини и Бранку је засебно било писано и раније, али сам се ја више окренула њиховом приватном животу“, каже Љиљана Чубрић и додаје да је, Мина Караџић, за разлику од многих других жена свог доба, имала срећу да је била удата за образованог човека, Алексу Вукомановића, који је био професор Београдског лицеја и подржавао је у креативном раду.
Управо је истраживање заоставштине Мине Караџић у Музеју Вука и Доситеја у Београду била и полазна тачка за Љиљану Чубрић и подстицај да, бавећи се њеном судбином, преистипита улоге других значајних жена у новијој српској историји.
Трагичне судбине иза великих имена
Иако су многе од ових жена биле образоване, талентоване и храбре, њихове биографије често су трагичне, а један од најпотреснијих примера је судбина Милице Стојадиновић Српкиње, прве професионалне песникиње, коју су у младости, због лепоте и талента, звали „Врдничка вила“. Њен живот је, међутим, завршен у сиромаштву и забораву.
„Она је написала: ‘Браћа су ме прекоравала што сам саморана с књигом остала.’ Никад се није удавала, иако је у њу био заљубљен Његош. Познато је да је он био најлепши човек свога доба, а и она је била врло лепа. Његош је рекао: 'Она појета, ја појета, да нијесам калуђер, ето књегиње Црној Гори'. На крају је врло трагично завршила, сама, после смрти родитеља“, прича Љиљана Чубрић.
Према речима наше саговорнице, песникиња је била заљубљена у књижевника и дипломату Љубомира Ненадовића, али „неки чудан понос, како је писала у једном писму Вуку Караџићу, није јој дозвољавао да се према њему понаша другачије него сестрински“.
Слика њеног краја, коју бележи Љубомир Ненадовић, веома је потресна и говори више од сваке историјске анализе:
„Никада нисам могао заборавити један сусрет у Београду, недалеко од зграде Народног позоришта. Ту негде сам је заобишао. Имао сам утисак да ме није ни приметила, кад она поче да ме дозива: 'Господине, господине!' Немадох куд, окретох се: расплетене беле косе убрзо ми приђе. Морам признати да сам био прилично збуњен кад она утишаним гласом рече: дајдер ми четири гроша за ракију. Одмах завучем руку у џеп и извучем један динар, који сам с муком ишчепркао. Пружим јој, а она га узе и умилно ме погледа. Несрећница“.
Борба против предрасуда
Судбине знаменитих српских жена нису зависиле само од историјских ломова – Балканских ратова, Великог рата, друштвених преврата – већ и од отпора најближих.
„То је било, пре свега неразумевање околине, па и чланова породице. И заиста су били ретки људи који су их подржавали у њиховим напорима“, истиче Љиљана Чубрић.
Чак и када су се школовале у иностранству, враћао их је снажан осећај дужности према отаџбини. Катарина Миловук, прва високообразована жена у Србији, школована у Русији, основала је 1875. године Београдско женско друштво и борила се за побољшање положаја жена.
„Имала је довољно смелости да оде у Београдску општину да тражи право гласа за жене. Не само за себе, већ за жене уопште. И остала је позната њена реченица: ‘Не знам с каквим су правом мушки присвојили сву власт у своје руке и управљају судбином ове земље без наше сарадње, кад је ова земља и наша колико и њихова. И ми смо деца ове земље, и ми с њом делимо и добро и зло'. Иако је на крају била одбијена, поставила је темељ борби која ће тек касније донети резултате“, каже Љиљана Чубрић.
Многе од јунакиња ове књиге своју љубав према отаџбини су исказале као добровољне болничарке у ратовима. Сликарка Надежда Петровић је на ратишту и преминула 1915. године, заразивши се тифусом од рањеника које је неговала у Ваљеву.
Портрет Надежде Петровић, власник Милош Коларж
© Фото : Спутњику уступио МУзеј савремене уметности
Задржати их у спомену
Ауторка је грађу прикупљала из архива, библиотека и музејских фондова, али је књигу писала приступачним стилом, желећи да историју приближи широј публици.
„Историја јесте један од темеља опште културе човека. Ове жене треба задржати у сећању и треба се бавити проучавањем њихових живота и улоге у српској историји“, каже Љиљана Чубрић.
Судбине ових жена – од дворова и академија до болничких соба и заборављених гробова – сведоче о цени коју су плаћале. Неке су сахрањене без обележја. А многима се ни гроб не зна.
„Не зна се гробно место Милице Стојадиновић Српкиње, као ни Катарине Миловук, која је била одликована бројним ордењем. За њен гроб се данас зна само да је негде у Београду. Уочи смрти је тражила да се, када буде сахрањивана, не купују венци, већ да се та средства дају за школовање сиромашних девојака. Милунка Савић је почивала у породичној гробници, иако је одмах по њеној смрти породици обећано да ће бити сахрањена у Алеји великана. Нико им се после тога није јављао“, каже Љиљана Чубрић.
Посмртни остаци Милунке Савић су тек четири деценије после њене смрти пренети у Алеју великана, уз почасти које је ова хероина Првог светског рата заиста заслужила.
Траг знаменитих жена српских ипак постоји – у институцијама које су основале, уметничким делима која су, попут Катарине Ивановић, поклониле своме роду, у школама и друштвима која су отварала врата сиромашним девојкама, као и у идејама о ослобађању које су касније генерације успеле да остваре.
„Волела бих да ме Срби задрже у свом спомену“, рекла је Катарина Ивановић када је 15 својих слика и других драгоцености поклонила Народном музеју у Београду. Књига Љиљане Чубрић је својеврсни одговор на ту молбу и позив да историју погледамо из перспективе жена, имајући у виду да су многе од њих, иако надарене у разним областима, услед финансијских ограничења или мање одважности, остале у вечној анонимности.
Детаљ са портрета Милунке Савић, изложеном у Народном музеју Краљева
© Sputnik / Лола Ђорђевић
