На терену је све било другачије: Монструозне лажи западних машинерија разбијане су у парампарчад
© Уступљено Спутњику/Драган Миловановић/Вечерње новости
Пратите нас
Током НАТО агресије, новинари са терена износили су чињенице које су се директно косиле са наративом о наводном геноциду над Албанцима – наративу који је послужио као кључни аргумент за покретање агресије.
Сведочење Александра Митића показује како је медијска слика рата грађена и како су наративи западних господара рата бивали разбијени.
Саговорник Спутњика, који данас ради у Институту за међународну политику и привреду, указује да је током рата 1999. вођена паралелна борба – не само на терену, већ и у информационом простору, где су извештаји са лица места често били у директном сукобу са доминантним наративом који је обликовао ток НАТО агресије.
Заснована на непосредном раду на терену, Митићева прича говори о постојању дубоког јаза између реалности на Косову и Метохији 1999. године и слике која је тада доминирала у међународној јавности – јаза који је обликовао ток и оправдање саме агресије.
Рачак као почетак медијског наратива
Митић је постао дописник агенције Франс прес 15. јануара 1999. године, на дан када се догодио Рачак. Већ у првим разговорима са колегама из француских медија у Београду, како наводи, постало је јасно да постоји дубок раскорак између онога што су новинари на терену видели и интерпретације која се припремала.
„Чуо сам да је њихова интерпретација онога што се догодило у Рачку у потпуности другачија од онога што се спрема“, сећа се Митић.
Кључну улогу у обликовању тог наратива имао је Вилијам Вокер, тадашњи шеф мисије ОЕБС-а, који је, према Митићевим речима, практично контролисао начин на који ће догађаји на Косову и Метохији бити представљени међународној јавности.
Већ наредног дана, 16. јануара, позив медијима да дођу у Рачак додатно је, како каже, разоткрио правац у којем ће се кретати пропагандна матрица – стварање слике о систематским злочинима и „хуманитарној катастрофи“.
„Оно што се припремало је био наратив о томе да се Срби спремају да изврше геноцид над Албанцима, да је у току хуманитарна катастрофа и да се врше злочини против човечности попут оног у Рачку; да је баш због тога неопходно да се интервенише и да је баш због тога легитимно да се заобиђе потенцијални вето Русије и Кине у Савету безбедности. Дакле, то је био наратив са којим се ушло у бомбардовање“, наводи Митић.
Извештавање са терена као контратежа
Током бомбардовања СР Југославије, Митић је остао један од ретких новинара који су свих 78 дана извештавали директно са терена. Управо такви извештаји, како наглашава, омогућили су разбијање појединих кључних тврдњи које су доминирале западним медијима.
Када су медији објавили да је лидер косовских Албанаца Ибрахим Ругова рањен, Митић је отишао у његову кућу, интервјуисао га и тиме демантовао ту информацију. Интервјуисао је и Адема Демаћија, политичког лидера ОВК, кога је срео на пијаци у Приштини.
Један од упечатљивијих примера био је случај наводног концентрационог логора на стадиону у Приштини за 100.000 Албанаца. Митић, који се налазио у непосредној близини, отишао је на лице места и утврдио да такав логор не постоји.
„То је прича која је била за неверицу, поготово за неког као што сам био ја, који је спавао на неких двеста метара од стадиона. Отишао сам тамо и врло лако демантовао ту вест“, истиче Митић.
Ова информација имала је озбиљне последице по кредибилитет америчке администрације. Тадашњи портпарол Стејт департмента Џејмс Рубин претходно је тврдио да је постојање логора доказ геноцида и оправдање за бомбардовање.
Након демантија са терена, Рубин се суочио са оштрим питањима америчких новинара, који су тражили објашњење како је могуће да званичне тврдње не одговарају чињеницама на терену.
„Рубин је био под огромним нападом самих америчких новинара који су га питали ’како ми вама сада можемо да верујемо ако са терена имамо са доказе да оно што о чему причате није истина“, каже Митић.
Меја – преломни тренутак
Посебно место у, како Митић наводи, разбијању наратива о „злим Србима“ заузима случај бомбардовања колоне албанских избеглица код села Меја, у околини Ђаковице.
У том нападу погинуло је око 80 цивила. Званичници НАТО-а покушали су да одговорност припишу југословенској војсци, али су информације са терена указивале да је колону гађао НАТО.
Овај догађај додатно је закомпликовао ситуацију за алијансу, јер је показивао да интервенција, представљена као заштита цивила, производи управо супротне последице.
Појачавање пропагандне машинерије
Након инцидента 14. априла, према Митићевим речима, долази до интензивирања пропагандне активности. У разговору Тони Блер и Бил Клинтон одлучено је да у Брисел буде послат Блеров саветник Алистер Кембел.
Његов задатак био је реорганизација комуникационе стратегије НАТО-а. Са листе учесника у кампањи уклоњена су војна лица, а укључени су водећи стручњаци за стратешку комуникацију и пропаганду из Европе и САД.
Циљ је био да се неутралише растући отпор јавног мњења у земљама чланицама НАТО-а.
„И баш због тога су кренули у једну бруталну кампању која је имала за циљ гашење дисидентских гласова, дисидентских медија, алтернативних медија на све могуће начине, демонизацију или оно што се данас зове ’кенселинг’ практично свих оних који другачије размишљају. И једна од првих последица управо тога и једна од првих одлука неколико дана након 14. априла је била одлука о томе да се бомбардује РТС. Све што се дешавао до краја бомбардовања било је у тој функцији како да се све те информације које су непријатне минимизују, како да се што више спинују и како да се што више смањи утицај на западно јавно мнење“, објашњава Митић.
Долазак руских трупа и геополитички шок
На крају рата, Митић је извештавао и о доласку руских снага на Косово и Метохију. Заједно са грчким новинаром, пратио је њихово кретање од околине Косова Поља до аеродрома Слатина у Приштини.
Иако је било најављено да ће се руске трупе повући, оне су заузеле аеродром, што је изазвало озбиљан шок у структурама НАТО-а и КФОР-а.
У том тренутку, командант НАТО снага Весли Кларк наредио је британском генералу Мајклу Џексону да интервенише и преузме контролу над аеродромом. Џексон је, према сопственим наводима, одбио наређење уз образложење да не жели да започне Трећи светски рат.
Погледајте и:
