Епопеја хришћана у Ирану кроз векове – опстали су до данашњих дана
Пратите нас
Од доласка хришћанства у Персију, преко векова ратовања, превирања, прогона и исламске револуције, па до данашњег дана, ирански хришћани прешли су дуг и трновит пут. Говорили су језиком Исуса Христа, нападале су их секте зороастријанаца, ратовали су за муслимане, али су се до данас одржали и после муслимана представљају најбројнију религију Ирана.
Историчар Србољуб Пеовић говори за Спутњик о занимљивом, нимало лаком и турбулентном путу који су ирански хришћани морали да пређу како би сачували своју веру и идентитет. Са доласком нових владара, династија и религија, они су се прилагођавали, трпели притиске и одолевали. Данас имају загарантовану слободу вероисповести и резервисано место у иранском парламенту.
Језик Исуса Христа
Почеци хришћанства у Ирану, односно у Персији, везују се обично за први век нове ере. О томе се не зна много, каже наш саговорник, јер многи историјски извори нису преживели зуб времена, али оно што се са сигурношћу може рећи јесте да је та ранохришћанска заједница била повезана са древним градом Едесом, данашњом Урфом у Турској, и са антиохијском патријаршијом.
Оно што је карактеристично за ову прву хришћанску заједницу у Ирану јесте да њен језик није био персијски, већ арамејски – исти онај језик којим је говорио Исус Христ. Средиште те заједнице била је Арбела на Тигру, што је данашњи град Ирбил у Курдистану. Ту је иницијално постојала јака јеврејска заједница, али се у том периоду појављује и хришћанска, каже Пеовић за Спутњик.
Јерменски извор помиње да се у Гилану и Бактрији – на северу Ирана и у данашњем Авганистану – јављају хришћани већ до краја другог века. У трећем веку се већ помиње читавих двадесет хришћанских епархија, уз поуздане податке о изградњи манастира. На острву Харг, у Персијском заливу, холандски археолози су средином 20. века пронашли хришћанско гробље из око 250. године, односно с краја ере парћанске власти у Ирану. У том периоду, они се шире све до Херата у данашњем Авганистану.
Прогони
Оно што од трећег века постаје карактеристика у односу према хришћанима, истиче Пеовић, а са њиховим све већим присуством на западу иранске државе, јесу прогони. Читав тај период испуњен је сасанидско-византијским ратовима, а њих су пратила масовна исељења.
Оно што је помало иронично јесте да су те депортације довеле до ширења хришћанства, јер су јерменски хришћани са пограничних подручја пресељавани дубље у Иран. Већ од око 256. године, хришћани јерменског порекла и из антиохијске дијецезе премештају се у унутрашњост царства.
Успон хришћанства ирански зороастријски свештеници сматрали су опасношћу по себе и своју веру, а поменути сукоби и перцепција хришћана као потенцијалних издајника у ратовима са Византијом довели су до погоршања њиховог положаја, посебно средином четвртог века.
Хришћани су тада били изложени већим наметима, посебно у време ратова, и често су морали да доказују своју лојалност држави. Тада најдоминантнија религија била је зороастризам. Иако се она најчешће представља као религија која непрекидно траје од шестог века пре нове ере па све до исламских освајања, у стварности није била потпуно јединствена и имала је више фаза и варијација унутар самог Ирана.
Од трећег до седмог века долази до кодификације зороастризма, па постаје државна религија и ужива снажну подршку владара. У том контексту, додаје Пеовић, и ратови између Сасанида и Византије добијају снажну верску димензију, а Сасаниди чак узимају и Часни крст из Византије, чиме постају директни верски противници.
Ширење хришћанства
Упркос периодима тортуре и мржње, хришћани несторијанци шире своја учења. Они су представљали специфичну грану хришћанства, одбачену и од стране Царгирада и од стране Рима. Управо ти несторијанци постају све присутнији у Ирану, а формира се и несторијанска патријаршија. Они одлазе даље на исток где отварају епископије у Нишапуру, у Мерву у данашњем Туркменистану, у Херату у Авганистану, а њихове заједнице присутне су у Индији, Монголији, Тибету, Кини.
Пеовић додаје да је чак и Марко Поло током својих чувених путовања затицао несторијанске хришћане у монголском царству. Постоје и материјални докази њиховог присуства у Кини, попут камене стеле из осмог века коју је направио и исписао један ирански хришћанин.
Утицај хришћанства на иранску поезију
Однос иранске државе према хришћанима од друге половине 5. века постаје све негативнији, а владари, настојећи да се у временима нестабилности додворе зороастријским свештеницима и тамошњим племићима, све више затежу односе са хришћанима. Ратови са Византијом имали су многе негативне последице – долазило је до разарања цркава, па је тако почетком 7. века уништена и црква Христовог рођења у Витлејему.
Ипак, постоје и супротни примери. Рецимо, персијски владар Хосроје II тражио је од несторијанског патријарха да прати његову војску и моли се за победу у ратовима против Византије. Такође, његова супруга Ширин била је хришћанка, а мотив љубави између иранског владара и хришћанске супруге преживео је вековима и постао чест мотив персијске љубавне поезије.
Хришћанство је, каже наш саговорник, на тај начин ушло и у општу културу писменог дела Ирана, па можда чак и народне поезије.
Долазак ислама у Иран
Након пропасти Сасанидског царства и доласка Абасидског калифата 642. године, однос према хришћанима у Ирану постао је мешовит. Тада долази до њихове емиграције ка Византији, а какав год да је био однос према њима за време калифата, његов слом донео је знатно гори период за хришћане. Ирански хришћани били су препуштени самовољи локалних владара, али и становништва, па цео тај период представља једно врло мрачно раздобље за следбенике Христа.
Након тога долази период Селџука, турске муслиманске конфедерације која преузима власт над великим делом Ирана. Њихов однос према хришћанима био је прилично груб, делом због ратова са Византијом и Јерменијом, а делом због мањка толеранције према свему што није ортодоксни сунитски ислам.
У том периоду долази и до сукоба са различитим сектама које су спајале зороастризам и неке његове локлане облике са исламом или хришћанством. У 12. и 13. веку долазе и прве западне мисије у Иран, пре свега фрањевци и доминиканци. Међутим, те мисије нису усмераване ка локалном муслиманском становништву, или тамошњим нехришћанима, већ пре свега ка већ постојећим хришћанским заједницама, што је доводило до њихових међусобних сукоба.
Од Монгола, преко сунита до шиита
Монголска инвазија 1256. године довела је до огромних разарања и потпуне деструкције западног Ирана, посебно у области Хорасана, која је до тада била један од његових најразвијенијих и најбогатијих делова. Једно време се укидају шеријатска ограничења, међутим, након што је монголски владар примио ислам, новоосвојена држава поново постаје исламска. Поново се уводи шеријат, а положај хришћана поново се погоршава.
То мрачно раздобље доживљава свој врхунац крајем 14. века, са доласком Тимура. Тимур, негде називан и Тамерлан, заводи апсолутну власт на том простору, а толико је био чувен по бруталности да је она забележена чак и у српским средњовековним изворима. Од његовог времена и тих масовних разарања, хришћани, пре свега несторијанци, остају ограничени на урмијску област, док хришћанство из других област ишчезава, објашњава Пеовић.
Једна од кључних промена након Тимурове смрти долази на прелазу из 15. у 16. век, са успоном династије Сафавида која ће формативно утицати на Иран у том смислу да до тада доминантно сунитска област постаје шиитска. Заводе се елементи онога што данас називамо теократијом и наступа измена иранског идентитета која траје до данас.
„Половина света“
У овом периоду долази до велике миграције Јермена у Иран, а јерменски трговци постају свеприсутни на том подручју. Трговина свилом, која и потиче из ове државе, а која је ишла преко Османског царства, добила је алтернативну руту, па се тако трговци Јермени почињу појављивати у Венецији, Марсеју, Амстердаму. За време владавине Абаса Велико, јерменски уметници и занатлије ангажовани су да обнављању и проширењу престонице Исфахана.
Јермени су били присутни на тим великим радовима када је Исфахан добио име „половина света“. Због радова на том можда и најамбициознијем урбанистичком пројекту у предмодерној историји Ирана, јерменска заједница ће се у наредним деценијама проширити до те мере да ће настати читава нова четврт са тридесет цркава у њој. Уз њу се јавља још двадесет села, двадесет предграђа Исфахана, потпуно јерменских. Процењује се да се ту населило око 20.000 Јермена.
Паралелно са овим архитектонским подвизима у Ирану долази и до обнове римокатоличких мисија. Португал заузима острво Хормуш, где је формирана августинска мисија, а у Иран стижу кармелити, бенедиктинци, капуцини и други католички редови. Оснива се и католичка катедрала у Исфахану.
Исламска револуција
Када је реч о статусу хришћана уочи, за време и након исламске револуције, битно је напоменути да су они имали учешћа у самој револуцији, каже наш саговорник. Године 1978. ајатолах Хомеини тражио је у једном од својих обраћања подршку хришћана у борбама против шаха, а хришћани су се у одређеној мери и одазавали.
У фебруару 1979. када је све већ било у замаху, англикански епископ подржао је јавно револуцију. Јермени су у прилично великом броју касније учествовали и у рату против Садама Хусеина, а због њиховог великог учешћа сеткли су и одређени престиж међу тамошњим верским мањинама.
Однос самог ајатолаха Хомеинија и генерално Ирана према хришћанима био је прилично променљив у тим турбулентним годинама. Приметна је била тадашња реторика у којој су хришћани представљани као некакви потенцијални агенти Запада који су допринели пљачки Ирана. Таква и сличне реторике доводиле су до осећаја несигурности међу хришћанима, каже Пеовић.
Након револуције уследило је још веће заоштравање реторике према хришћанима, али и осталим верским мањинама. Дуго се препричавао чувени Хомеинијев цитат да он не може да једе и пије у ресторану ако конобар није муслиман, а многи муслимани су након тога почели да одбијају да једу и пију из посуда уколико је постојала могућност да су их пре тога хришћани користили.
Хришћани су тих година масовно отпуштани, међутим, 1982. долази до заокрета. Будући да су они чинили велики удео међу запосленима у нафтним постројењима, бивају враћени на своје првобитне позиције. Тада је и одредба да хришћани на својим објектима држе табле на којима пише да је храна специјализована за мањине у Ирану почела да губи на значају. На овакву промену, сматра наш саговорник, вероватно је доста утицала и чињеница да су Јермени масовно учествовали у рату са Ираком.
Води се велика дебата о томе зашто је уопште и дошло до те фазе напетости и нетрпељивости између 1979. и 1982. године, а говори се да је тадашњи револуционарни жар сам диктирао шта јесте и шта није прихватљиво. Постоји и теза да је Хомеини у тим годинама био под значајним утицајем Муслиманског братства.
У том времену опште анархије долазило је и до напада на хришћанске богомоље, на локалне хришћане, као и на муслимане који су примили хришћанство. Након година неизвесности, наступила је релативна нормализација односа.
Данашњи положај
Данас је у Ирану најбројнија хришћанска заједница – јерменска. Приближно 120.000 грађана Ирана спада у ову категорију. После ње иду асирска и халдејска заједница које збирно броје око 40.000 људи, с тим што је халдејска прихватила унију са Римом.
Што се тиче законског статуса хришћана, Исламска Република не прихвата једнакост између религијских група. Немуслиманско становништно не може заузимати кључне позиције у држави, оне су резервисане искључиво за шиитске муслимане, али све друге заједнице имају загарантовано место у иранском парламенту. Јермени, рецимо, имају два загарантована места, Асирци једно, а чак и зороастријци и јевреји имају право на једно место. Можда звучи мало, али гледано пропорционално броју становника, они имају већу репрезентацију него што је њихов удео у становништву.
Јермени и Асирци имају своје школе у Ирану, с тиме што је битно нагласити да Исламска Република, баш као и Иран пре ње, инсистирају на примату персијског језика у настави. Деведесетих је дошло до извесне либерализације, па се доста предмета учило на матерњем језику, међутим, то је начелно и даље проблем, каже Пеовић.
Не постоји никаква забрана исповедања вере ни у јавности, потпуно је дозвољено да без икаквог малтретирања људи носе свуда своја хришћанска обележја, да се крсте и моле. Оно што се не толерише јесте поседовање Библије на персијском језику. Исламска држава то третира, вероватно, као неку врсту мисионарске делатности, а мисионарска делатност усмерена на муслимане апсолутно је забрањена тамо.
Иран је у протеклим деценијама посветио пажњу и формалном односу према хришћанима, па нису биле ретке сцене у којима ајатолах посећује хришћанске домове за празнике. Углавном их је посећивао на Божић, а најчешће је ишао код ветерана ирачког рата. Уз то се види и неформална либерализација хришћана. Ово прати и њихова културна асимилација, али упркост томе, нема никакве речи о верској асимилацији. Гледано све скупа, положај хришћана у данашњем Ирану јесте изезетно добар у поређењу са оним какав је био кроз историју, али је и даље компликован, закључује Србољуб Пеовић.
Погледајте и:
