Тешко да ћете наћи некога на просторима бивше Југославије ко се осамдесетих година прошлог века неће сећати као златног доба бивше државе.
Не постоји поље духа које није доживело процват у то време. То је и разлог што сви, не само оне генерације које су осамдесете имале прилике да проживе, у овај период гледају као на митско доба „када су богови ходали Земљом“.
У аутобиографском роману „Када кажеш да сам твој“, београдски писац Горан Скробоња покушао је да дочара дух осамдесетих у Београду и целој бившој држави. И то је учинио са успехом.
Лазар Петронијевић Лаки, главни јунак романа, студент је који, стицајем околности, постаје рок стар, а завршава као запослени човек у великој спољнотрговинској фирми. На крају, почетком рата у бившој СФРЈ, Лаки напушта земљу или оно што је остало од ње и одлази у Холандију, где наставља живот.
Скробоња је досад био познат као писац научне фантастике и хорора. „Када кажеш да сам твој“ његов је први роман који излази из оквира жанровске прозе. И сам наслов романа као да је узет из неке новоталасне песме.
Осамдесете су биле године када је бивша Југославија, у духовном смислу, досегла ниво који су западне земље досегле крајем шездесетих и почетком седамдесетих — модерна музика била је у процвату, на делу је била сексуална еманципација, људи су се одвајали од парохијалних навика својих родитеља и желели су да живот проведу на сасвим други начин.
„Духом су осамдесете биле такве у нашој бившој заједничкој домовини. Мислим да је прави разлог у томе што смо се нашли негде између. Чини ми се да је цела генерација наслућивала да се ситуација драстично мења, али нико није могао да претпостави у ком правцу ће то да се креће“, каже Скробоња.
Године непосредно после Титове смрти, када је, како каже, све што је дотад било зацртано и сигурно постало много мање извесно, изазвале су одређене стрепње и страхове у читавој генерацији.
„Музика, креативност и стваралаштво постали су природни вентили. Имамо креативну експлозију у читавој бившој Југославији, посебно у рокенролу, који је, као најгласнији израз те фрустрације, био можда најједноставнији начин да се дође до преко потребне катарзе, макар привремене. Да се та фрустрација истресе из човека, па било то да сте на бини или да сте у публици, па гледате оне који наступају. Та веза је била јака, али и веза између центара у којима је музика настајала је била фантастична“, објашњава Скробоња.
С једне стране постојала је експлозија енергије и креативности, а са друге су се појавили и први проблеми, прво у економији, а убрзо и у политици.
„Био сам студент у то време и то ме некако није дотицало. Просто, тај осећај сигурности је био толико јак. То је нешто што млади данас вероватно не могу ни да замисле, да студираш и знаш да ћеш се, када завршиш факултет, запослити у некој фирми и највероватније у њој дочекати пензију. Добити стан, образовати децу, не размишљати о здравству и правосуђу. То је све било дато, подразумевало се. Дакле, све оно што је данас упитно и што зависи од тога како се снађеш и да ли имаш новца, тада је функционисало зато што је тадашња земља била социјална држава. Није било великих класних разлика, и ако ме неко пита да ли је тада било боље него данас, лично мислим да јесте“, каже Скробоња.
Прве пукотине у тадашњем политичком систему почеле су годину дана после Титове смрти, са албанском побуном на Косову.
„Док сам био у војсци, на све то смо гледали са стрепњом и чуђењем, јер то нико није очекивао, али када смо се ’скинули‘ вратили смо се на студије и са осећајем олакшања препустили смо се новом таласу. Сећам се, први догађај на коме сам био после повратка из војске био је концерт Рибље чорбе на Калемегдану. Онда је почела бујица великих концерата у Београду — Азра, Леб и сол, Лачни Франц, Филм, сви ти бендови који су стварали у другим срединама“, каже Скробоња.
„Као да смо наслутили да ће пукотине све више да се шире и можда смо желели да то на неки начин задржимо кроз препуштање тој врсти задовољства, тако да можемо гледати на осамдесете као на неку врсту декадентних година пред распад“, додаје он.
Београд је током осамдесетих био град у коме је врило од догађаја, не само концерата већ и филозофских трибина, књижевних вечери, позоришних премијера, журки, које су се, за разлику од данашњег времена, одржавале по кућама.
„Нама је све то изгледало нормално; сада, из ове перспективе, изгледа невероватно. Можда најгоре што се догодило у ових тридесетак година је урушавање културе и урушавање схватања код људи да је нормално удовољити својој потреби за културом. Волео бих да смо сачували окренутост према духу и спремност да то испољавамо сваки пут. Тада је постојала једна друга врста енергије“, каже Скробоња.
У Београду осамдесетих није се спавало, додаје он. Човек је гледао да за једно вече посети што више дешавања. Да би то остварили нису их спречавали ни умор, ни саобраћајне гужве, нити мрзовоља.
„Биле су легендарне журке у Влајковићевој улици, на Дедињу, и није било необично да се промени више локација у току вечери. Познати музичари, познати млади глумци су циркулисали по таквим местима. Наравно да то, без обзира што се дешава у некаквом стану, постаје место где се суочавају мишљења. Било је и заједничких тема, контроверзних позоришних представа, као што је била ’Голубњача‘ и књиге које су тежиле томе да прикажу другачије официјелну историју. Београд је у том смислу заиста био метропола, културни центар. Наравно, момци, девојке, хормони, све је то радило и све је то било повезано“, каже Скробоња.
„Мислим да је премало књига о осамдесетима. И питам се шта је прави разлог за то“, пише Скробоња у прологу свог романа. Његов роман долази пошто је легенда о осамдесетима склопљена и усталила се у свести људи. Вероватно најављује време када ће бити све више оних који ће на ту легенду гледати другачијим, објективнијим очима. Јер Скробоња управо то и чини, иако је сведок времена и иако се ради о роману, а не о историјској студији.