Санкције су увек оруђе економског рата, а тај рат против Русије, заправо, као да никада није ни престајао. Економске санкције је прво ЕУ увела Русији, па је тек онда Русија одговорила контрамерама, да би сада ЕУ тражила од Москве обештећење. Каква дрскост, какво лицемерје.
Пример тога је и потез Вашингтона да укине помоћ од око 900 милиона долара Пакистану и његовом безбедносном систему. Објашњење Америке јесте да се „Пакистан не труди довољно у борби против тероризма“. Занимљиво, Вашингтону није сметало, нити је оптуживао Исламабад за дугогодишње скривање Осаме Бин Ладена на пакистанској територији.
У Сирији рат још није завршен, терористичке групе напале су руску ваздухопловну базу Хмејмим. У минобацачком нападу у ноћи између Старе и Нове године погинула су два руска војника. Пре два дана, по неким агенцијским извештајима, наоружани дронови појавили су се на подручју аеродрома Хмејмим, па је руски ПВО систем „панцир“ морао да дејствује и обори најмање два дрона. Пре тога су, наводно, оборене и две ракете које су испаљене на аеродром. После тих догађаја Руси су затражили од сиријских власти да сиријска армија појача безбедност подручја око базе Хмејмим, али и да руски војници ексклузивно контролишу подручје од 10 км око базе.
Био сам у бази Хмејмим у јесен 2015. године и могао сам онако летимично да стекнем увид у подручје око базе. Искрено, био сам изненађен што су руски војници и њихове патроле биле само унутар базе, као и на главном улазу у базу, где су два руска војника била заједно са сиријским војницима. Претпостављао сам да има још руских војника дискретно распоређених на стратешким местима око базе. Два руска борбена хеликоптера типа Ми-24 непрекидно су летела изнад базе и непосредне околине базе.
То је била ваздушна стража базе. Колико сам могао из авиона при слетању и полетању да видим, куће око писте, на неких 300 до 500 метара, биле су празне, очито су становници пресељени на друге локације управо због безбедности полетања и слетања. У даљини су већ брда са вегетацијом, на неких пет до седам километара. Да ли су Руси превише веровали да сиријска војска може апсолутно да заштити базу од било каквог терористичко-диверзантског напада, или су једноставно игнорисали могућност минобацачког удара на базу Хмејмим са удаљености од пет до седам километара? Неко је, очито, направио пропуст.
Боравећи 2015. три дана у Хмејмиму нисам приметио нити један руски артиљеријски радар, који би могао да открије минобацачки положај одакле долећу мине и да се по том положају моментално узврати ватром. Брда са густом вегетацијом на пет до седам километара од Хмејмима идеална су локација за минобацаче калибра 120 мм. Хеликоптери Ми-24 не могу ноћу да открију терористе у тим брдима. Како терористи могу неопажено да приђу тако близу руској бази? Руске спец-службе имале су довољно времена да проуче како се то терористи толико дуго и успешно одржавају у енклавама око Дамаска: источна и западна Гута. Те две Гуте функционишу по принципу Цазинске крајине у БиХ, у периоду рата 1992-1995. Један џак пиринча у Дамаску кошта пет долара, а у источној и западној Гути исти џак кошта 100 долара. Све се врти око пара, а онај коме је дата дозвола да тргује са две опкољене Гуте ту дозволу плаћа и по неколико милиона долара. И конкуренција за дозволу је прилично велика.
Руси су морали да имају у виду чињеницу да локално становништво, па вероватно и понеки сиријски војник, могу да пропусте терористе на минобацачки домет до Хмејмима. Терористи су сачекали ноћ на прелазу Старе и Нове године, у бази се вероватно добро и весело славило, и минобацачима су напали Хмејмим.
После изненађујућег обарања руског авиона Су-24 од стране турског ловца Ф-16, Руси су допремили у Сирију ПВО систем С-400, у Тартус и С-300. Долетели су и ловци Су-35С и руски летећи радар А-50. Хоће ли бити идентификовано место, или шире подручје, са којег су полетели наоружани дронови. И та локација одмах нападнута. А не да систем „панцир“ мора да обори два дрона.
Шта би било да је базу Хмејмим истовремено напало 50 дронова? Да ли би барем два прошла ПВ заштиту? Године 2015. нисам у Хмејмиму запазио капонире, односно армирано-бетонска склоништа за авионе. Која сигурно штите од минобацачких пројектила. Уместо тога, скупе летелице стајале су на отвореном, као на изложби. Да ли се и по том питању каснило?