Тај пројекат прије свега подразумијева процес агресивне дукљанизације црногорског друштва, а као једна од личности која нарочито нервира идеологе евроатлантске дукљанске Црне Горе, нажалост је и први српски архиепископ Свети Сава — личност од непроцјењивог значаја и угаони камен како Србије тако и Црне Горе.
Колико је српски светитељ трн у оку такозваним Дукљанима довољно говори и детаљ да је у календару НВО „Црногорске православне цркве“ под датумом 27. јануар Свети Сава изостављен, док се Немањићи на сваком могућем кораку прогањају и покушавају прогласити за „окупаторе“.
Историчар Горан Киковић за Спутњик каже да је актуелна власт у Црној Гори, по свему судећи, жели нову идеологију која је наслоњена на тзв. „Црвену Хрватску“, истовремено примјећујући да су чак и „Турци дозвољавали прославу Светог Саве“, док га, како каже, „Дукљани протјерују и проглашавају за окупатора“.
Киковић, којем је недавно од Савеза писаца Русије за књигу — „Српски народ у Црној Гори кроз вјекове“ уручена Златна медаља Пушкина, такође се пита како Светог Сава „може бити окупатор у сопственој кући у којој се родио и његов отац“.
„Свети Сава је дубоко укоријењен у Црној Гори, његов отац Стефан Немања је рођен у Рибници код данашње Подгорице. Они желе да промијене црногорски идентитет и да створе како су истакли прије десетак година новог Црногорца који нема никакве везе са Србином. Највећи дукљански непријатељи су управо они српски великани који су са ових простора, а то су: Немања, Свети Сава, Свети Петар Цетињски, Његош, књаз Данило, краљ Никола, и Вук Караџић“, објашњава Киковић.
Када је ријеч о опсесивној тежњи такозваних Дукљана да се обрачунају са ликом Светог Саве, наш саговорник подсјећа да је управо „једна од битних карактеристика Српске православне цркве несумњиво и та да је она светосавска Црква (јер је Сава Немањић њен утемељитељ)“, те се, додаје Киковић, „о светосавском православљу може говорити са посебног аспекта, чак и у оквиру општег православља“.
„Свети Сава је наставио оно што је почео његов отац Немања, да сабере српски народ у једну државу, а да том државом руководи божија мудрост. Епископије које је поставио у Стону, у захумској области, на Превлаци, у зетској области, у Будимљи, у рашкој области, у Жичи у области Мораве, у Призрену, на југу своје очевине, у Хвосну говоре видно каквом је духовном жеђу горио да сабере српски народ у једној држави, у једном језику и у једној цркви“, каже Киковић.
Када је ријеч о традицији и прослављању култа светосавља у Црној Гори, Киковић напомиње да је „одлуком књаза Данила из 1856. године празник Светог Саве у Црној Гори озваничен као школска слава и да се у школама пуних 90 наредних година прослављао у континуитету све до 1946. године, када је одлуком „’народних комунистичких власти‘ престало одржавање светосавских прослава у школама“.
Наш саговорник такође подсјећа да се Свети Сава прослављао и у старој Црној Гори, што, како каже, упућује да је „Православна црква у њој српска, односно да је самостална црногорска држава себе сматрала органским дијелом Српске цркве, без обзира на њену принудну јурисдикциону разједињеност“.
Да је то заиста тако и било, вјероватно најубједљивије потврђује и податак да се највећи број храмова и манастира посвећених Светом Сави међу епархијама Српске православне цркве данас нимало случајно налази на територији Митрополије црногорско-приморске, чије је сједиште на Цетињу, па је саговорник Спутњика више него убијеђен да покушај стварања новог човјека ипак нема превише шанси за успјех у Црној Гори.
„Несрећним Дукљанима смета Свети Сава, па га не прослављају, иако је Свети Сава прослављан и на Цетињу. Но, очигледно да су се преварили да могу силом да га потру из нашег памћења, јер како рече умни Вук Караџић „народу се на силу може узети све, али му се на силу ништа не може дати“, закључује Киковић.