Нови директор Ургентног центра Нермин Абдић уклонио је бакрорез Косовке дјевојке који ту стоји деценијама, као поклон Црвеног крста Југославије. Историчар Шербо Растодер, читам, каже да „се са гуслама тешко може свирати рок музика, чини се још тежим подухватом Његошем подучавати младе бољем и хуманијем свијету“. Гориво је поскупило 16 центи. Млади одборник послат у затвор, на три мјесеца. Шта, дакле, имамо овдје?
Поједини, видим, упућују, као фокусирани на „суштаствене“ проблеме, да се не треба бавити „идентитетским питањима“, Његошем и гуслама, да је то димна завјеса за лакше увећање намета, пореза и слично. Они би, тако испада, ти борци на живот и смрт, као, одмах повели народ на улице и скинули власт, ти и такви, само да им ови који се баве идентитетским питањима, не скрећу пажњу, не одвраћају их од „егзистенцијалних“ питања. Шта, онда, имамо ту?
Када ћемо схватити: капитализам не гута само материју, већ и дух. Похлепа (која се поспјешује), као погонско гориво „врлог новог свијета“ и неоколонијалног израбљивања којем тепамо „неолиберални капитализам“, води до стварања човјека-робе и човјека-роба. Такав полу-човјек или не-човјек, роботизирани потрошач, заправо слуга, да би постао потпун изданак капиталистичког свијета, зацртани створ у строју, мора бити тотално лишен сјећања. Човјек без прошлости, човјек без историје, човјек који заборавља, човјек који се не сјећа, коначно — човјек којем није стало. Такав човјек је понос Си-Ен-Ена.
То је, суштински, један од кључних корака успављивања човјека. Такав човјек — онај којем није стало до сопственог идентитета, својег ја, па тиме и идентитета заједнице којом је окружен и обликован — такав човјек је спреман за тортуру, експеримент. Човјек-заморче. Ако ја, као Куч (узмимо насумично комад историје) — потпомогнут и притиснут пропагандом — заборавим на битку на Малом Орљеву, крајем 17. вијека, онда корачам путем којим заборављам себе и своје. То није колективизам и традиционализам, напротив, то је истински индивидуализам и цивилизованост: знати себе.
Ако заборавим себе, како очекивати да се побуним на 16 центи поскупљења горива, на хапшење младића због његових политичких ставова? И ту је кључ, веза на којој почива класна експлоатација: она, да би била коначна, мора бити укоријењена у духу, јер све мимо духа је површински захват. Они, знамо, иду дубље. Роваре по нама, дубоки коп. Овдашња криминална мануфактура тек је најамно радилиште по директиви одозго.
Ту дођу двојица са почетка поста, као нус-појаве те громадне и глобалне игре: локални апаратчици — један необразован и карикатуралан; други изразито образован, мој професор — да покушају прикрити оно што се прикрити не може, рецимо ово: Његош смо ми, као кичма тијелу и као очи глави — њиме се држимо усправно и гледамо право, па и овако понижени и увријеђени. Црна Гора и Његош долазе у пакету: ко једно од тога двоје не прихвата — тај не прихвата оно друго. Већих истина од ове немамо.
Ако не одбранимо Његоша и историју, не можемо ни поскупљење горива. И то дође у пакету.
Борба је тотална или није борба!
