Рекла бих да је та Стратегија један каталог обавеза за Србију и Црну Гору које су отпочеле приступне преговоре и отвориле завидан број поглавља. Сада могу да очекују окончање, односно завршетак процедура пријема.
Али уз које услове?
— Не бих ја то назвала услов. То је пре свега достизање стандарда које ЕУ не захтева само од нас, него је захтевала и од свих других чланица. Треба имати у виду да је сваки процес преговора за ново чланство сам за себе прича и да ту корене треба гледати у упитнику, а они нису идентични. Увек постоје нека питања која су специфична само за ту земљу. Брисел после сваког круга проширења изучава закључке и поставља нове елементе.
Да ли то значи да свака наредна земља има тежи пут?
— Пред сваком наредном земљом су компликованији захтеви. Отуда и ово питање које није било досад — питање решавања граница. То је резултат не само чињенице да Хрватска није имала решено то питање, него у оном постпериоду који је настао након објављивања одлуке арбитражног суда и разлика у начину примене, односно непримене свега тога. Званичници у Бриселу јесу врло захтевни, али је то изазов за људе и друштво који су ангажовани да тај циљ остваре. Подсетићу на оно што се скоро не помиње и што је представљало предност за групу земаља Централне и Југоисточне Европе, која је била у првом и другом кругу проширивања, а то је да је ту претходило велико спремање — Баладјеров План о пакту стабилности. Француски премијер Баладјер предложио је Пакт стабилности за Европу са округлим столовима у оквиру којих су се решавали ти спорови. Ни Румунија, ни Словачка, ни Чешка ни Пољска нису ушле у преговоре код отварања поглавља са проблемима које су имале Словенија и Хрватске, или које ми имамо.
Јоханес Хан је нагласио да 2025. није гаранција. Да ли се народ у Србији можда уморио од сталног одлагања пријема Србије у ЕУ?
— Постоји тај замор, али он је излечив. Чули смо и тај нови термин да чланство у ЕУ треба да буде национални циљ који је остварив. Имали сте случај Словачке која је у оквиру Вишеградске групе почела преговоре заједно са осталима, па су онда ти преговори суспендовани због њених унутрашњих проблема. Када се проблем решио, они су имали краћи рок како би ушли са свим осталим чланицама Вишеградске групe и на крају су успели.
Какву поруку Хан шаље када каже да треба да удвостручимо напоре за пријем?
— Та порука је значајна и мотивишућа. Она не значи да не радимо довољно. Имамо врло лимитиран број кадрова који су ангажовани због ограниченог буџета. Број извршилаца у свим министарствима је редуциран, а самим тим је и број људи који раде на овим конкретним задацима мањи. То је веома велики посао — урадити оно што се захтева, припремати и писати те ствари — није нимало једноставно. Захтева људе који су компетентни и који имају интегритет.
Из ЕУ су рекли треба хитно донети правно обавезујући споразум о нормализацији односа са Приштином. Можда је Хан мислио на такав потез српских власти, а не на ову праксу?
— Стратегија има један врло добар елемент, а то је документ о нормализацији. То је само празан лист хартије. То је креативан посао. Документ о нормализацији не мора да буде нарочито дуг документ. Постоји различита правна архитектура. Да ли ће Бриселски споразум, Споразум о заједници српских општина и неки други бити саставни део тог Споразума о нормализацији? Како ће се он у контексту тог пакета који се постигне о свим поглављима приказати? Да ли ће то бити одвојено, да ли ће то бити као део извршавања обавеза из поглавља 35, то су све питања на која се не зна одговор. Треба имати у виду да су ту потребни добри, маштовити правници.
Дуго се прича о том правно обавезујућем споразуму. После свег тог времена и даље имамо празан папир испред себе.
— То што је празан папир може да буде и резултат свега овога што се десило у Шпанији, што се десило у припреми овог документа и његовог усвајања. Али и у контексту онога што се односи на власти у Приштини, како су они названи — територија. Све то је добро и нови је моменат који захтева потпуно нову визију и потпуно нову пројекцију. Одржана је седница СБ УН о Косову и Метохији и америчка амбасадорка није говорила о документу о признавању, него о нормализацији сарадње, што је веома битна разлика.
Службовали сте у Шпанији, колико је њима било битно да Брисел усвоји „нон-пејпер“ за КиМ?
— Помогли су себи и нама. Релаксирали су питање Косова и Метохије. То питање није једносмерно и не тиче се само нас, него се тиче и осталих пет чланица ЕУ које нису признале Косово. Нормално да све оно што се десило око Каталоније захтева другачије ангажовање и тих чланица које нису признале Косово, што је резултирало оним што је садржано у називу и броју — да Стратегија не може да се односи на Косово и да на Западном Балкану не постоји шест држава.
Стратегија очекује да поштујемо и спољнополитичке одлуке ЕУ и то што пре, а не до краја преговора. Читамо између редова да се то односи на увођење санкција Руској Федерацији.
— Они би то желели. Европска унија уводи санкције на основу једног документа који је освојила. Тај документ се зове Заједничка позиција 944 из 2008. и којем ми нисмо приступили. Разлог је санкциони механизам који је у том документу и за који смо већ тада имали резерве. Друго, ми нисмо чланица ЕУ — не можете примењивати рестриктивне мере организације чија нисте чланица. Једно су њихове жеље, али реалност је друго. У ЕУ мора да се поштује национални интерес једне земље. Ми можемо и морамо сачувамо национални интерес. Њихов циљ је 2019, с обзиром да истиче мандат садашњој екипи и они би желели да затворе ту причу што пре. Међутим, то су само жеље.
Хрватска је спремна да помогне Косову на путу ка ЕУ, рекао је Пленковић Харадинају само неколико дана уочи посете председника Србије Колинди Грабар Китаровић. Koме се Пленковић обраћао — хрватској председници или Вучићу?
— Мислим да је и једно и друго. Не знам да ли је та понуда да помогне властима у Приштини резултат неких неформалних договора унутар саме ЕУ да им они буду нека врста инструктаже. У хрватским медијима се говори о томе да постоје разлике у тим односима у самој Хрватској, не треба ми тиме да се бавимо, али је чињеница да то има рефлексију на предстојећу посету. Умањени су изгледи неких конкретних резултата и договора. Све треба смирити. Пленковић се позива на неки споразум о ратним одштетама, а мислим да сада томе није време. Надам се да ће се учинити додатни напор и да ће уследити нека релаксација која ће омогућити да та посета оствари барем неке од циљева.
Уочи Минхенске конференције објављен је документ у којем се наводи да расте могућност рата између Русије и Запада. Да ли Европљани треба да страхују од новог оружаног сукоба?
— Не верујем, из простог разлога што постоје довољно разрађени механизми, не само њихови, већ имамо и ОЕБС-ов Бечки документ са механизам контроле распореда и покрета трупа у Европи. Тако је креиран да сведе на најмање могућу меру учинак изненађења. То је више основа за расправу која ће се водити током Минхенске конференције где учествује велики број врхунских стручњака безбедности. С друге стране, може да представља једну врсту притиска, с обзиром да је Руска Федерација суспендовала примену Уговора о конвенционалним снагама у Европи, али је наставила да буде страна тог споразума, што значи да поштује све своје обавезе везано за лимите. Не верујем да такав ризик постоји.