Комесар за проширење Јоханес Хан је са нацртом Стратегије ишао у Вашингтон, вероватно по мишљење, став, сагласност, каже у емисији „Свет са Спутњиком“ генерална секретарка Европског покрета Сузана Грубјешић.
Треба сагласност Вашингтона за све што се тиче Србије, јер Америка влада делом Србије, Косовом, оцењује политички аналитичар Саша Боројевић. Овако одговара на питање да ли Стратегијом Европска унија покушава да доврши посао Сједињених Држава, јер је Косово њихово чедо, или пак жели да им преотме иницијативу и докаже да може и сама то да реши. Примећујући да је тешко оном ко постане чедо Америке, што смо видели и у случају Ирака, Либије, арапских земаља, Боројевић подсећа да се на Косову налази америчка база Бондстил, која има велики број војника и изузетно је опремљена, а при томе је на месту погодном за контролу и Македоније и Албаније.
„Чедо је, међутим, чедо докле год имају интереса на Косову и докле год могу да ископавају руде и да их неконтролисано експлоатишу. Документ процурео од ЦИА каже да је 500 милијарди евра вредност рудних богатстава Косова, а онда то чедо има и своју вредност“, наводи наш саговорник. С друге стране, сматра он, има логике и у другој варијанти: да Европа покушава да докаже да то може да среди без Америке, јер Немачка би да се отргне од утицаја САД.
Према мишљењу Сузане Грубјешић, Европска унија је схватила да ће, ако се не буде озбиљније бавила Западним Балканом, увести безбедносне ризике код себе.
На питање да ли је кључна реч Стратегије проширења, бар што се тиче Србије, постизање свеобухватног обавезујућег споразума са Приштином, Грубјешићева каже да то није ништа ново и да је тако малтене од самог отварања преговора 2014. године када је усвојен преговарачки оквир. Подсећа да је тада, за разлику од других земаља где је поглавље 35 било разно, за Србију оно значило Косово и Метохију, а као новину, у односу на нацрт Стратегије где се предвиђало да свеобухватни споразум са Приштином буде постигнут до краја 2019. године, у стратегији стоји формулација „хитно“.
„Шта значи ’хитно‘ то тек треба да нам објасне европски званичници. Да ли то значи 2019. или после 2019. године то ћемо чути“, додаје она.
Боројевић специфичност приступа и неологизме којима Европска комисија прибегава кад је реч о Србији схвата као доказ да заправо нећемо ни ући у ЕУ. Иронично додаје да му је ипак драго што ће Србија моћи да троши европске фондове на обнављање своје инфраструктуре коју је иста та ЕУ, односно НАТО бомбардовао и уништио и чија је вредност процењена на близу 100 милијарди евра:
„Па да сачекамо да добијемо тих 100 милијарди евра кроз фондове, а онда претпостављам да ЕУ тог тренутка више неће ни постојати.“
Грубјешићева објашњава да Србији, док се не учлани, на располагању стоје ИПА фондови у висини од 200 милиона евра годишње, док ће приступ структурним, кохезионим и осталим великим фондовима имати тек као чланица.
„Да упоредимо ред величина: ИПА фондови, а то је претприступна помоћ за шест земаља (пет земаља плус Косово) Западног Балкана за шест година износи четири и по милијарде евра. Структурни фондови за Бугарску износе 10 милијарди евра, тако да после чланства долази и новац“, наводи она.
Грубјешићева позитивно гледа и на чињеницу да је у Стратегији наведена 2025. година, макар и као циљ.
„Обично су наши званичници истрчавали и говорили када ћемо бити примљени, а Европљани су мудро ћутали и говорили да имамо перспективу. Овај пут су у Стратегију и Акциони план ставили 2025. годину. Без обзира колико сад говорили да то није зацртано, да то није циљна година, за нас то треба да буде циљна година“, каже Грубјешићева.
Кад је реч о кључним задацима за Србију, пред којом су, како је председник Вучић рекао, Хималаји, Боројевић каже да би Србија досад „200 пута урадила оно што од ње зависи, али овде бар 80 одсто ствари не зависи од ње“. То се, каже, односи и на билатералне пограничне спорове са Хрватском, БиХ, Црном Гором, а проблеме имамо и са Румунијом, па је чак и Мађарска рекла да ће тражити одређене ствари од Србије.
„Да је ЕУ желела да Србија уђе у Унију, шта би је спречавало да уради као што је урадила са Румунијом и Бугарском“, пита он, док Грубјешићева подсећа да су те две земље затим стављене под надзор управо зато што су ушле неприпремљене.
Проблем је, признаје наша саговорница, што ЕУ каже да не жели да увози билатералне спорове, а онда је сама прекршила то правило: увезла је спор између Хрватске и Словеније, Кипар је примљен с нерешеним спором…
Објашњавајући зашто баш 2025. година, Грубјешићева каже да по неком европском плану тада почиње реформа еврозоне и тада ће се дешавати велике промене у самој ЕУ.
„Не знамо како ће изгледати Европска унија у коју ћемо ми ући, да ли ће бити у једној, две брзине, у колико кругова, старе чланице, нове чланице. То остаје да се види у годинама пред нама“, додаје она.
С друге стране, на питање да ли би нам ЕУ прогледала кроз прсте за друге ствари, ако бисмо потписали споразум о нормализацији односа са Приштином, Боројевић каже да су неуверљиве приче о томе да ЕУ не жели да увози нерешене спорове.
„Све што смо могли да чујемо је по оној старој српској изреци: ’Ево ти ништа и држи га чврсто‘. Јер тај систем смо ми одавно осетили од стране Европске уније. Ако је ово нестабилан регион, па нека га учине да буде стабилан. Шта смета, једино што не бих волео да поново то ураде на милосрдан начин, волео бих да то ураде ако може мало другачије. Дакле, ако неко жели да ово буде стабилан регион то не зависи само од Србије. С друге стране, ако Европска унија жели да Србију дистанцира од Русије она је морала већ да је прихвати“, истиче Боројевић.
Он скреће пажњу на својеврсно убрзање у односу Запада према региону, које се, како додаје, манифестује и кроз Стратегију, али и кроз журбу да се Македонија прими у НАТО.
Коментаришући подељеност унутар ЕУ у вези са Стратегијом и таборе који су заговарали различите приступе, као и став Шпаније којој треба да захвалимо што није одређен датум када морамо да потпишемо споразум о нормализацији са Приштином, Грубјешићева каже:
„Испада да је Стратегија разводњена таман толико да рефлектује средњу вредност жеља дела Комисије и реалности које постоји у Европском савету. Дакле, Стратегија је дипломатски документ са компромисима. Очигледно је да су од нацрта до усвајања завршног текста чињени многи компромиси. Шпанија је пре неколико дана послала један у низу нон-пејпера и рекла да Косово не сматра за државу, што је тачно. Шпанија је једна од пет земаља Европске Уније које нису признале независно Косово и тај шпански став се рефлектује у Стратегији. Зато што уместо до краја 2019. године, како је било у нацрту да се склопи тај свеобухватни споразум о нормализацији, сада стоји хитно. Шта значи хитно, видећемо. То да Шпанија има на уму интересе Србије и Косова чисто сумњам, она има на уму сопствене интересе“, објашњава Грубјешићева.
Према Боројевићевом мишљењу, Приштина ипак нема разлога да буде незадовољна тиме што је уместо формуле Западни Балкан 6, на инсистирање Шпаније, остала само формулација Западни Балкан, а разлог је следећи:
„Приштина је сваки договор до сада успешно избегла да спроведе: Специјални суд још није прорадио, немате ЗСО. Све оно што има везе са интересом саме Србије то Приштина неће спроводити. А тек сад када је Приштина стављена само као територија, а не као држава имају апсолутно мотив да изминирају сваку ствар коју могу“, закључује Боројевић.
