Јасне поруке које кроз Стратегију проширења ЕУ стижу из Брисела последњих дана, али и једног броја европских земаља, по свој прилици не иду наруку приштинским властима.
Не само да ће у Прагу 17. фебруара бити организован протест због једностраног проглашења косовске независности и потписивање петиције за чешко повлачење признања Косова, већ је и аустријски вицеканцелар Хајнц Кристијан Штрахе уочи посете Београду поручио да је признање Косова ствар Србије, а „притискати је да призна Косово је погрешан пут“.
Нервозу челника у Приштини показује и изјава заменика косовског премијера Енвера Хоџаја који је, према наводима приштинских медија, за положај Косова у новој Стратегији проширења ЕУ на Западни Балкан окривио недостатак јединства у ЕУ и истакао да је „незамисливо“ да пет земаља Уније ни после десет година нису признале косовску независност.
Да ли заговорници независности јужне српске покрајине губе подршку ЕУ и може ли Србија то да искористи на прави начин?
Александар Гајић са Института за европске студије за Спутњик каже да је садржај Стратегије ЕУ за Западни Балкан, где се уважила примедба Шпаније да Косово не може да напредује у претприступним преговорима јер је не признају све чланице Уније, заиста неповољна по Косово.
„У ЕУ одавно постоје поделе по питању Косова и земље које нису признале независност остају чврсто на том становишту. Међутим, изјаве попут ове коју је дао вицепремијер Аустрије и дешавања у Чешкој говоре у прилог томе да постоји помак и у јавном мњењу земаља које то јесу учиниле и да је могуће да би упорним радом Србије могло да се дође до тога се промени став и код њихових званичника и да дође до повлачења признања независности Косова. То би ситуацију Приштине учинило још тежом, не само везано за њихово напредовање ка ЕУ, већ и за односе са Београдом“, напомиње Гајић.
И политиколог Александар Стојановић не би био изненађен да у будућности неке земље ЕУ повуче признање независности Косова. Он за Спутњик каже да се Унија, суочена са „брегзитом“, мигрантима, терористичким нападима и низом других проблема, заправо грчевито бори за опстанак и очување онога што је стварала последњих педесет година.
„Земље-чланице ЕУ у овом тренутку желе да направе унутрашњу консолидацију и да се врате на пут јединства, заједничког доношења одлука и да учврсте своју унутрашњу позицију. Зато су и пружиле подршку Шпанији по питању Каталоније. Гледано из те перспективе, јасно је да Брисел данас не жели да добије масу малих, нефункционалних држава, економски слабих и политички и безбедносно немоћних. У том смислу Косово делује као прилично лош експеримент и оно се сигурно гура негде у страну, јер за последњих двадесет година није показало никакве резултате, ни политичке, ни економске. То је и даље зона нестабилности која боде очи и треба је склонити са дневног реда“, сматра Стојановић.
Упркос томе што у ЕУ нема јединства по питању независног Косова, Стефан Сурлић са Факултета политичких наука не мисли да ће се политика Брисела према јужној српској покрајини мењати.
„Пре свега, то питање зависи од Немачке, а за њу је нормализација односа са Приштином главни услов наставка европских интеграција Србије. Након формирања владе у Берлину, можемо очекивати њено веће ангажовање око теме Косова. Треба имати у виду и да одлазећа европска администрација жели да процес преговора Београда и Приштине представи као историјски успех, управо потписивањем правно обавезујућег споразума. У Бриселу и Берлину свесни су да само уз сагласност Србије може доћи до промене тренутног статуса Косова у процесу европских интеграција и зато очекујем да ће тај притисак бити са њихове стране још већи. Неће се тражити децидно признање независности, али засигурно хоће одређене гаранције Србије којима ће се оспорити тренутни аргументи Шпаније, али и других земаља чланица ЕУ које се противе независности Косова“, указује Сурлић.
Александар Гајић верује да је време на страни Србије и да не треба журити са потписивањем споразума.
„Оно што се може урадити је да се у преговорима са Приштином понуди неко решење које би било по вољи Србије, а које Приштина не би била у стању да прихвати, па би одговорност за непотписивање споразума у задатом року пала на приштинске власти. Тада би евентуално требало покушати и да се искористи промена односа унутар ЕУ да се за Србију извуче што повољнији резултат. Правно обавезујући споразум који би био повољан по Приштину представљао би промену објективних околности, па од Србије и њене доследности у преговорима највише зависи да ни на који начин кроз споразум са Приштином не призна независност и трајно отцепљење Косова, јер би на тај начин избила из руку аргументе земаља ЕУ које се противе независности јужне српске покрајине. Косово би се нашло у трајној пат позицији, где би Приштина морала да чини све веће уступке, односно да одустане од својих максималистичких циљева“, напомиње Гајић.
Како каже, не треба се плашити да ће преговори прерасти у дуготрајан, замрзнути конфликт.
„Како време пролази, однос снага на простору Европе и Балкана све више иде у прилог Србији. Зато не треба хрлити да се направи споразум који би по Србију сигурно био неповољнији него што би био за четири, пет или десет година“, закључује Гајић за Спутњик.