Комадић земље величине шест и по квадратних километара на југу Пиринејског полуострва које Британци зову Стена, Шпанци су изгубили пре више од 300 година, али то и даље оспоравају. Сада су затражили да се питање Гибралтара укључи у нацрт стратегије преговора о „брегзиту“. Неочекивано, добили су подршку ЕУ. Председник Европског савета Доналд Туск уврстио је тај захтев у документ о којем ће се расправљати на ванредном самиту ЕУ 29. априла.
Новинар Владимир Станковић, који већ годинама живи у Шпанији, каже да је став Туска и ЕУ у Мадриду дочекан са великим одобравањем и неком врстом оптимизма јер се у вишевековном спору Шпаније и Британије око Гибралтара Брисел досад држао неутрално.
„Ово је први пут да је Брисел стао на страну Шпаније која сада има могућност да стави вето на било коју одлуку са којом није сагласна. Овде се тумачи да било која промена статуса Гибралтара мора бити донета у договору Лондона и Мадрида, мада је свима јасно да ће то ићи јако тешко“, каже Станковић у емисији „Спутњик интервју“.
Мимо политике, објашњава Станковић, ситуација је прилично компликована и у практичном погледу, јер постоје развијене везе између Шпаније и Гибралтара пре свега због чињенице да десетак хиљада људи свакодневно одлази на Стену да би тамо радило, а са друге стране хиљаде житеља Гибралтара долазе у Шпанију да би куповало јер им је тамо јефтиније. Дакле, реч је о животним проблемима људи, економији, транспорту, туризму, додаје он.
Према речима дипломате Зорана Миливојевића, научног сарадника Центра за стратешке алтернативе, став становника Гибралтара ће свакако бити један од важних елемената у процесу решавања статуса те територије и у његовом коначном исходу.
Подсећања ради, на референдуму одржаном на Гибралтару 2002. године 98 одсто оних који су гласали одбило је компромисни предлог да том територијом заједнички управљају Шпанија и Британија. А прошле године против „брегзита“ изјаснило се 96 одсто становника Гибралтара.
Миливојевића не изненађује такав резултат, јер је становницима Гибралтара останак у ЕУ и егзистенцијално, и социјално, и економско, и политичко питање.
Коментаришући чињеницу да Шпанија опет предлаже подељени суверенитет за Гибралтар, Станковић примећује да Мадрид вероватно и нема неку бољу опцију.
„Све је боље од кризних ситуација. Ово није први пут да се та ситуација заоштрава. Још је за време Франка 1969. године дошло до потпуног затварања граница и то је потрајало. То је била катастрофално лоша ситуација. Кажу да је 40 одсто становништва морало да оде у неку врсту имиграције. Шпанија има разноразна искуства када је Гибралтар у питању, свака влада покушава то да реши. То је нека врста шпанског Косова којег се они формално не одричу, али дефакто немају много инструмената да наметну било које трајније решење“, објашњава Станковић.
И Миливојевић види паралелу са Косовом, подсећајући да се Шпанија никад није одрекла права на суверенитет на том делу своје територије који је изгубила противно својој вољи, што је било и мотив за такву платформу у преговорима око „брегзита“. Он тиме, али и питањима сепаратних тенденција Каталоније и Баскије, објашњава и зашто се Шпанија чврсто држи става да не признаје једнострано проглашену независност Косова.
„Ту би могла да се повуче паралела и са Кипром. И њему је северни део окупиран, али не пада им на памет да се одрекну тог права. То су две државе које су најтврђе у ставу у вези са питањем Косова у ЕУ и колико ми знамо оне од тога неће одустати чак и кад бисмо ми одустали“, додаје Миливојевић.
На питање има ли места паралели између Гибралтара и Крима, Миливојевић каже да је Крим био у саставу Русије, а да је у време Никите Хрушчова политичким, административним актом без ичије формалне воље припојен Украјини.
„Крим је друкчија ситуација, међутим, тамо је опет референдум одлучио. Није било никаквих сукоба“, каже Миливојевић.
Подсећа да је и, кад је реч о КиМ, после рата општина Лепосавић присаједињена тадашњој области КиМ и тако је и остало.
„Сада кад смо дошли у ситуацију да покушавају да одвоје Космет од Србије, из те чињенице извлачимо закључак да Срби који су на северу Косова имају заиста нека посебна права, имају више права на Србију него што би други на Космету имали“, сматра Миливојевић.
Кад је реч о ратоборним изјавама британских званичника поводом Гибралтара, према мишљењу Станковића, упркос томе сукоб Британије и Шпаније око Гибралтара није опција.
„Министар иностраних послова Алфонсо Дастис каже да се Гибралтар доживљава као колонија против територијалног интегритета Шпаније, али не прети оружјем и не мислим да ће то бити решавано било којим другим путем осим преговорима“, додаје наш саговорник.
Миливојевић указује да без обзира што су и Британија и Шпанија чланице НАТО-а, свака брани своје националне интересе и подсећа да је слична ситуација и између Грчке и Турске, које су, иако су чланице Алијансе, „стално у спору“.
Према његовим речима, понуда Шпаније да се питање Гибралтара реши подељеним суверенитетом је рационална и пружа јој могућност да се „врати у причу“. Шпанија је, подсећа он, Гибралтар изгубила 1713. споразумом из Утрехта, а 1730. године та територија је и званично постала британска колонија.
„То је последња и једина колонија у Европи и ту би могао да се примени принцип деколонијализације. Мислим да је то један од механизама на који Шпанија рачуна. Међутим, за разлику од ситуације коју смо имали кад су у питању британске колоније Хонгконг и Макао, где су били важећи уговори на 99 година, који су у једном тренутку истекли и Британија је то морала да врати истеком уговора, овде Шпанија може да се позове на две ствари. Или на савремено међународно право, које познаје деколонијализацију као принцип, или на самоопредељење народа које постоји као један од 10 принципа међународног права“, сматра Миливојевић.
Суштина је, напомиње он, да Шпанија неће да се одрекне права на територију која јој је насилно одузета.
„Ова два принципа су важећа, према томе, све је на столу“, додаје Миливојевић, који има разумевања за британски став. Како каже, губитак те територије за Британију би значио и губитак њене позиције, а ту су и отворена унутрашња питања попут Шкотске која тражи понављање референдума о независности.
„Премијерка Тереза Меј је рекла: ’Бранићемо Гибралтар као Фокланде‘. Та врста заоштравања политичког речника што се тиче британске позиције је разумљива, али мислим да ће се све одвијати на терену политике и да ће се наћи решење. Ако би Шпанија успела да на крају постигне двовлашће то би створило услове и за престанак статуса колонијализације“, наводи Миливојевић.
Станковић скреће пажњу да тридесетак хиљада становника Гибралтара има и економске разлоге да прижељкује статус кво.
„Гибралтар се претворио у неку врсту пореске зоне, с обзиром на знатно ниже порезе и на неке друге бенефиције које се нуде компанијама, пре свега енглеским. Постао је значајно економско седиште, пре свега на плану видео-игара. Неки подаци кажу да се на Гибралтару контролише 60 одсто свега што та индустрија доноси, а кажу да је бруто добит била 30 милијарди евра“, наводи Станковић.
Миливојевића чврсту решеност Британије да не дâ Гибралтар објашњава и могућношћу отварања ланчане реакције.
„Сасвим сигурно би се отворила Пандорина кутија у вези са Уједињеним Краљевством. Не само због Шкотске. Са ’брегзитом‘ ће морати да се успостави и нови гранични режим на релацији Енглеска–Ирска. И ту се отвара сијасет питања са исходом који ми не можемо да претпоставимо, питања која се тичу даље судбине Уједињеног Краљевства. Гибралтар неће на то одлучујуће утицати, али може да отвори тему која би се негативно одразила на целокупни интегритет и територијални суверенитет Британије на целој њеној територији“, закључује Миливојевић.
