Први човек обавештајне агенције Велике Британије Алекс Јангер састао се 8. фебруара у Београду са председником Србије Александром Вучићем. Осим флоскуларног саопштења из Председништва да ова посета представља блиску сарадњу и пријатељство две државе, јавност није сазнала ниједан разлог посете директора ако не најјаче обавештајне службе, онда свакако једне од најутицајнијих на свету.
Бивши директор Безбедносно-информативне агенције Андреја Савић каже да у таквој посети нема ничег необичног.
— То је уобичајена пракса. Саопштење које је дато можда је требало другачије формулисати. Природно је да се одрже контакти на нивоу професионалних функција. Осим директора Безбедносно-информативне агенције, вероватно је састанку присуствовао и кључни човек у Савету за националну безбедност. Време је глобализације, где се сви проблеми политичког криминала и свега што може да представља фактор угрожавања међународне заједнице и националних држава решавају у оквиру сарадње која може да буде билатерална или мултилатерална. О томе се по правилу не говори много, већ се углавном иде са оваквим штурим, више дипломатским саопштењем.
Да ли можемо да посматрамо ту посету у контексту мењања политике САД и нове стратегије ЕУ на Балкану?
— Велика Британија је једна од најзначајнијих европских држава, али је истовремено увек билa у сестринским односима са САД и у свим најосетљивијим геополитичким аспектима координирано су деловале. Са друге стране, Уједињено Краљевство неретко је деловало супротно потезима Немачке и Француске, као водећих држава ЕУ. Ова посета се може тумачити, не само као знак признања значаја и рејтинга једне од великих светских сила, већ и као наговештај одређене промене те политике.
Зашто је Балкан толико битан Великој Британији?
— Велика Британија води империјалну политику. Имају веома значајан утицај у међународним односима и наравно да они, који су предводили земље Квинте деведесетих година на Балкану у време дезинтеграције бивше Југославије, имају много искуства. Сматрам да ту наступају, не по договору са европским партнерима, већ да је тај њихов наступ усклађен са спољном политиком Стејт департмента.
Да ли Србија може да верује Британцима?
— Србија је извукла велике поуке из историје. Србија треба да контактира са свима, то је и предност једне билатералне политике, али Србија мора да води своју, српску политику.
Могу ли нам Британци помоћи у решавању убиства Оливера Ивановића, с обзиром на то да су њихове безбедносне службе активне на Косову?
— Ту не треба гајити илузије. Од 1999. тамо је концентрација војних ефектива, касније и са Еулексом и цивилних из највећих држава. Ту су и Американци и Британци, Немци и Французи. Многе ствари које су се дешавале и раније и сада су у мониторингу тих представника разних мисија. Не искључујем могућност да су многе информације гуране под тепих, јер то није одговарало геополитичким наступима великих сила. Једноставно су прелазили ћутке преко појава и ратног геноцида које су вршили Албанци, а нарочито преко бројних облика криминала. Имали сте једну спиралу у којој су били команданти терористичке организације УЧК, који су онда из политичких разлога претворени у устанички покрет, сада их имате као политичке лидере, а у међувремену су једноставно били и шефови по територијалном принципу организованих криминалних група. То је нешто што не служи на част међународној заједници. Претпостављам да су они имали прецизан увид, али стратешки и политички интерес земаља Квинте је превладао.
Објављено је да је Оливер Ивановић упозорио БИА ко му прети. Зашто ништа није предузето?
— Сматрам да у решавању случаја треба поћи од утврђивања мотива. Коме је користио такав терористички акт? У условима Бриселског споразума, мислим да не би одговарало ниједној страни. Да ли је мотив нешто што је везано за питања организованог криминала у северном делу Косова? Да ли је у питању неки спољни фактор? Бојим се да ће, као и у многим другим случајевима, питање наручилаца остати неоткривено, а када је у питању истрага, утврђивање чињеница, долажење до неких поузданих информација, то иде траљаво.
С обзиром на то који број држава повлачи признање Косова, да ли та независност можда умире?
— Мислим да не. Проглашење независности није самостална одлука Приштине. Не треба да живимо у илузији. Све је то дириговано и рађено по инструкцијама великих сила. У оквиру Бриселског споразума су Београд и Приштина, и ту је посредник у лику Европске уније, али увек је присутан и амерички представник. Сви потези који се реализују од стране Приштине су по одређеним спољним сценаријима.
Шта би са оним да Србија може да тражи и свог представника, односно Руску Федерацију?
— То је идеја која се појавила у последње време. Унутрашњи дијалог о КиМ је изванредан политички потез. Први пут се сагледава политичка иницијатива, а њен циљ је постизање већинског консензуса око трајнијег решења тог статуса. Ствари су доста поларизоване. Национална и клеронационална опција иду ка замрзавању, а други пол предлога, размишљања где треба наставити преговоре и како доћи до компромиса. Признање никако не долази у обзир. У оквиру друге опције, једна од могућности је да Србија иницира мировну конференцију, где би осим ЕУ и САД, које формално не учествују али фактички су ту, учествовале две сталне чланице СБ УН, а то су Русија и Кина. Онда би ствари биле балансиране, и Србија би са таквом идејом могла много коректније да преговара. Оно што у великој мери отежава сва ова питања јесте питање граничних спорова. Ниједна држава није у потпуности решила демаркационе линије.
Брисел више интересује наша граница са Косовом од оне са Хрватском. Зигмар Габријел каже да Србија мора да реши то питање уколико жели да постане чланица ЕУ.
— У високој дипломатији шаљу се одговарајуће поруке. Немачка је водећа држава ЕУ са најјачим утицајем. Ове поруке су и дипломатске, али и двосмислене. Ако он у Приштини изјави да Косово никада неће бити у саставу Србије, то је врло конкретна понуда, и политичка елита треба да извуче одговарајуће закључке. Ако направимо једну анализу читаве идеје о Бриселском споразуму од пре четири и по године, видимо да је он инкорпорирао елементе модела решавања статуса Косова на примеру две Немачке из периода Другог светског рата. Имали смо Западну и Источну Немачку. Направљене је једна серија тих билатералних аранжмана, али без међусобног признања. Источна Немачка је по основу тог модела добила чланство у УН. То су биле две државе које су етнички и конфесионално потпуно исте, а са геополитичким променама дошло је до лаког уједињења. Ми имамо различиту етничку структуру, верску структуру и проблеме, традиционалне сукобе итд. Тешко је замислити да је то могуће.
Председник Републике Српске Милорад Додик изјавио је да је његова безбедност у Сарајеву угрожена и да као члан Председништва БиХ неће присуствовати седницама. Да ли има места његовој стрепњи и бризи?
— Председник Републике Српске је врло храбар политичар, који излази у јавност са смелим изјавама које су поткрепљене основним чињеницама, и ја му верујем. БиХ има два ентитета, три народа, три религије, видимо један неуспели пројекат међународне заједнице, а како ће се ствари одвијати, тешко је предвидети. Србија је један од гаранта потписа у Дејтону и повезао бих тему са оном претходном опсервацијом. Ниједан билатерални споразум није сигуран нити има перспективу без гаранције великих сила. Додик води политику интереса српског корпуса. Прича о две и по хиљаде пушака је медијски спин који се креира из неких лабораторија политичких центара.
Председник Вучић је био у Хрватској протекле недеље. Да ли је што се посете тиче, боље прошао он у Србији или Колинда у Хрватској?
— Наш председник је победник, да се послужим спортским термином. То је био храбар потез. Атмосфера у Хрватској је политички подгревана и сви проблеми који се не могу решити вођењем унутрашње политике сваљују се на неку врсту србофобије. Њу континуирано граде кроз медије, политику, на естради и онда имају кризну ситуацију која лако може да доведе до неке екстремне политике. Актуелна политичка власт је на остацима ХДЗ политике. Вучић је посетом учврстио углед државника у региону који предузима иницијативе и који води политику помирења.