Дуго најављивани нацрт Закона о заштити жртава ратне тортуре прошао је први степен процедуре у Народној скупштини Републике Српске (РС). Идући корак је јавна расправа, а након тога предлог закона улази у скупштинску процедуру за усвајање.
Све странке, и власти и опозиције, подржале су нацрт, осим бошњачких политичких представника, који тврде да је закон дискриминаторски због одредбе у Члану 7, која каже да права по том закону не могу да остваре припадници непријатељских оружаних снага и паравојних формација.
Закон се односи на заштиту цивилних жртава рата, без обзира на националност, пол или верску припадност, каже иницијатор за усвајање закона Божица Живковић Рајилић, председница Удружења жена жртава рата РС, међу чијим је члановима, како каже, и више десетина Бошњакиња и Хрватица.
„Овај закон исправља све грехе РС за ове 23 године мира, зато што ниједна власт као ова сада није имала слуха да призна своје жртве ратне тортуре. Било је неких покушаја, од успостављања мира, да се кроз законе о борачким категоријама и цивилним жртвама рата обухвати што већи део популације РС. Али никада то није урађено посебно за жене, жене са децом, цивиле и старије особе које нису војни обвезници“, каже Рајилићева.
По Закону о цивилном жртвама рата, који је важио до 2007, жртва је морала да докаже физичко оштећење организма, а откад је тај закон престао да важи до данас не постоји начин да жртве ратне тортуре остваре своја права, додаје Рајилићева, која је и сама проживела тортуру током грађанског рата у БиХ.
Сада ће свака жртва ратне тортуре, становник РС, према нацрту закона, наставља Рајилићева, моћи да локалним органима поднесе захтев и да докаже да је био жртва. Грађани ће то моћи да учине преко докумената о размени, докумената Црвеног крста, уз помоћ пресуда или изјава датих инспекторима за ратне злочине.
„Осим месечног примања, оствариће право на социјалну заштиту, које никада нису имали, право на бесплатну правну помоћ, право на бањску и психолошку рехабилитацију, која је најважнија код ове врсте популације, и бројна друга права која нам нико никада досад није дао“, каже Рајилићева.
Притисци са бошњачке стране и од стране међународне заједнице да се закон не усвоји, последица су тога што су те стране пласирале своју верзију истине — да су само Бошњаци жртве рата и „српске агресије“, каже Рајилићева.
Злочини су чињени на свим странама, каже она, и чинили су их и Срби, и Бошњаци, и Хрвати. Усвајањем оваквог закона руши се теорија о Србима као јединим кривцима за рат у БиХ и агресорима и злочинцима, закључује Рајилићева.
Закон је за Бошњаке споран из политичких разлога, каже директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Милорад Којић. Центар којим Којић руководи у нацрту закона спомиње се као институција која ће издавати уверења и документацију коју поседује како би првостепени органи могли да утврде статус жртава.
„Први који су рекли да закон не може да се донесе на нивоу ентитета били су представници политичких партија, пре свега СДА. Након тога оркестрирано је такво једно размишљање од стране невладиних организација“, каже Којић.
Ентитети имају уставни основ за доношење оваквог закона, додаје Којић, док на нивоу БиХ таквог основа нема, јер су питања која нацрт закона регулише у надлежности ентитета.
„У претходном периоду донесени су закони о цивилним жртвама рата и о остваривању права по основу борачко-инвалидске заштите. Дакле, два закона су донета и потпуно је јасно да постоји уставни основ. Међутим, оно што јесте циљ, пре свега бошњачких политичких партија, потпомогнутим невладиним организацијама, а посебно потпомогнутим представницима међународне заједнице, јесте да се донесе закон на нивоу БиХ“, каже Којић.
Он је, каже, предочио представницима међународне заједнице, који се залажу за доношење оквирног закона на нивоу БиХ, да је то неуставно.
„Оно што је највећи проблем, да представници међународне заједнице, који би требало, као и сви грађани БиХ да воде рачуна о поштовању Устава и уставних надлежности, подривају Устав и желе стварање нечега што је неуставно“, каже Којић.
Нацрт закона није дискриминаторски, наставља Којић. Центар којим управља, како каже, поседује преко пет милиона страница докумената из последњег рата, достављаће документацију првостепеним органима, одељењима за борачку и инвалидску заштиту у локалним заједницама за грађане РС, без обзира на њихову етничку, верску или расну припадност.
Закон, према томе, не дискриминише несрпске жртве, већ у себи садржи одредбу коју садржи и закон који је у Федерацији БиХ донет још 1999.
Тужно је што је предмет политичке манипулације постао нацрт закона који би требало да регулише права најрањивијих делова становништва који су прошли кроз тортуру за време грађанског рата у БиХ, али очигледно је да би се усвајањем оваквог нацрта закона нарушила уврежена слика, према којој су жртве рата само на једној страни.