У кафани осим ића, пића и карираних столњака важи неписано правило да „јачи-тлачи“, а најјача Ангела Меркел је дала гаранције председнику Александру Вучићу да уколико Београд и Приштина до 2019. потпишу правно-обавезујући споразум, Србија ће добити свој сто, пардон, све гаранције за улазак у то пробрано друштво до 2025. године.
Косово је, још једном је време потврдило песника, најскупља српска реч или на немачком — цена улазнице.
„Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?“, такође је поодавно констатовао Бећковић, за шта му није био потребан песнички дар, већ здрав разум и свест да се пут од хомосапиенса до Ван Гога зове цивилизација.
Дакле, Србија, осим велике жеље за животом, има и вредан мираз, па јој, ако буде рада на договор у вези са тим породичним светим гралом који јој је остао од предака, свекрва Ангела и девери Јункер, Габријел, Макрон, Хан и сви остали Себастијани неће на проверу тражити све оно што иначе, према евро-кафанској књизи утисака, траже свима који хоће да са њима слушају „Оду радости“, док им мигранти из Сирије мењају пиксле.
У процесу придруживања Европској унији, да подсетимо, иако нам тиме годинама „главу пробише“, Србија би требало да отвори и затвори 34 поглавља у вези са усаглашавањем стандарда и прописа и 35. у вези са Косовом. Међутим, изгледа да је фрау Меркел или напрасно постала попустљива или је оно што ће можда добити вредније од оног што је раније тражила.
„Не иди с њим…“, да се послужимо кафанским хитом, била је главна европска порука Бугарској, Румунији и балтичким државама приликом превођења на њихову страну, па су закони усвајани на енглеском, а евро-новчанице штампане на ћирилици, само да не погледају ка Путину и Русији.
Наиме, и чиновници одступе од ексел табела, дигитрона и прописане величине краставца кад им у бриселским ходницима шапну да је важнији квантитет од квалитета.
Могу све паре да дају музици, Србија не пада на такву врсту тужбалица, па Истоку леђа окретати неће, а да ли ће пружити руке Западу зависи од правно-обавезујућег споразума и, како је раније најављивано, одлуке грађана на референдуму.
Свакако, Европска унија тим истим грађанима није била циљ сам по себи, већ средство до стандардизације друштва, могућност за веће тржиште на којем ће моћи да пласирају и набављају робе и услуге и темељ за будућност у којој се деца неће бојати метка иза комшијског ћошка.
Папир евентуалног споразума Београда и Приштине је, према Вучићевим речима, за сад још бео, а „како год да решимо питање наших граница са Приштином, како год да решимо територијално питање са Косовом, неће бити конфликата“.
Та врста разрешења доводи до престанка сукоба Срба и Албанаца, констатовао је председник Србије, и устврдио да је апсолутно сигуран да ће уклонити непријатељство које постоји више од 100 година.
После могу у кафану, па Албанци нека играју „Шоту“, а Срби певају „Видовдан“. Кад се отрезне, Албанце ће болети ноге, а Србе глава, те постоји бојазан да закукају: „Еј, кафано, нећу више, друг ми ниси била, Ангела ми бол задала, ти га већим учинила“.
Но, можда смо ми, као и цитирани песник, људи са превише емотивног набоја, па не видимо реалну слику у сајбер времену где је најважнија добра комбинација нула и јединица.