Председник Европске комисије Жан Клод Јункер борави у Београду. Пре неколико дана је у посети Србији био министар спољних послова Русије Сергеј Лавров. Недавно је председник Србије Александар Вучић био у посети Хрватској, а сутра ће имати званични сусрет са Ангелом Меркел.
Шта може да буде резултат ове дипломатске офанзиве? Налазе ли се и појачани притисци у позадини, као и одбијање притисака уз помоћ Русије? Компликује ли се спољнополитичка позиција?
Практични српски и ужурбани европски разлози
Искусни дипломата Владислав Јовановић каже за Спутњик да је оваква дипломатска активност сигурно мотивисана и практичним, прагматским, па и неким тактичким разлозима, али она не може да избегне да се не креће у геополитичким оквирима који се на Балкану, како истиче, последњих месеци посебно заоштравају.
Поред тога, Европска унија има и додатни разлог да пожури са ојачавањем свога утицаја и своје доминације на Балкану, а то је, како указује Јовановић, показатељ кризе у самој ЕУ и њено растакање, не само због Брегзита, него и због четворке у Источној Европи и других унутрашњих трзавица.
„С друге стране, ту је Каталонија која је подсетила ЕУ да мора да убрза процес скидања Косова са листе својих ургентних проблема. И на крају, ту је и притисак, захтев Америке, да се Косово коначно превазиђе, јер та црна тачка, не само у Европи, него и у њиховој политици, не може дуго да траје, и ових 10 година према њима је превише дуго. Због свега тога треба извршити додатни притисак на Србију да заврши са прихватањем тих услова у вези са Косовом, а да се као мамац повећа могућност убрзанијег, бржег уласка у ЕУ“, тумачи Јовановић за Спутњик.
Дипломата напомиње да је таква понуда дата и осталим државама на Балкану које су кандидати за улазак, што је, према његовом мишљењу, прилично неуобичајено, с обзиром на велике проблеме које претходно морају да реше, поготову у Босни и Херцеговини и Македонији.
Наравно, и у Србији, с обзиром на, како га Јовановић назива, хималајски проблем Косова и Метохије, који желе да умање и представе само као једну обичну, малу, грудву снега.
Тако да су те активности из тог западног правца инспирисане и потребом да се што више смањи, ако не и одагна присуство и утицај Русије на Балкану, констатује Јовановић, а не помињући Кину, јер им је прва „мета“ Москва.
Шта је циљ блиц турнеје
„Због тога су послали три најјаче личности — Јункера, Габријела, Хана, који се баве проблемима које имају на Балкану. Да у блиц турнеји изврше тај додатни притисак на Србију, посебно тиме што ће наглашавати не само да се постигне тај свеобухватни обавезујући правни споразум са Косовом, него и да то мора да се учини“, истиче Јовановић.
Значи, то је ескалација у захтеву, што, према Јовановићевом мишљењу, такође одражава потребу да се што пре Косово скине са дневног реда, јер почиње да их жуља тај камичак у ципели, јер веома много дискредитује морални и политички углед Америке и НАТО-а у остатку света.
Коментатор Жељко Цвијановић у оваквој дипломатској активности Србије уочава две битне ствари.
Западне силе, посебно силе из ЕУ је, према његовом мишљењу, изненадио начин на који је у Београду дочекан Сергеј Лавров.
„За њихов укус, то је било сувише срдачно, то је било сувише блиско, сувише пријатељски и то се најбоље види по оном саопштењу које је руско Министарство иностраних послова издало после Лавровљевог боравка, где кажу да Србија и Русија настављају борбу за Косово на трагу међународног права и Резолуције 1244. Дакле, то је враћање целе ситуације корак назад у тумачењима Европске уније“, тврди Цвијановић за Спутњик.
Гест Србије, а одговор Запада?
Друга ствар је да Србија очигледно после стратегије Европске уније о пријему земаља западног Балкана није сломљена, односно, како појашњава тај коментатор, није спремна да жртвује Косово за варљиво обећање ЕУ.
„И ЕУ је јако потценила Србију том стратегијом јер су за нешто што су означили као ургентну предају Косова, ставили врло варљиву перспективу чланства, евентуално, до 2025. године. Вероватно да је и Лавровљев боравак, односно Лавровљев пријем, био одговор на то“, резонује Цвијановић.
Дакле, указује он, Србија у овом тренутку игра у односу на ЕУ једну веома еманциповану игру, односно игру којом показује да није импресионирана понудом Брисела.
„Чини ми се да су и у Бриселу и у Берлину прилично изненађени због тога и ја у томе видим један од разлога данашњег доласка Јункера, али и због одласка Вучића у Берлин, који је позван, рекао бих, пре времена, јер су Немци још у техничком мандату. Дакле, Ангели Меркел се веома жури по том питању“, сугерише Цвијановић.
Прошла су та времена кад су били могући бесни одговори Запада, посебно наглашава Цвијановић, па је мишљења да ће ЕУ морати да повећа своју понуду и да би то могло да буде чак први пут да се тако нешто догађа.
„Зашто? Зато што ЕУ губи иницијативу. Немачка неће имати такву снагу у овом мандату Меркелине владе. Наравно, на њихово место покушава да дође Макрон са Француском, али нисам сугуран да је то могуће. Са друге стране, откако је са Балкана протеран Хојт Ји, Америка као да има неку врсту хијатуса и неку паузу и пресабирање кад је реч о Балкану, с тим што то пресабирање вероватно неће ићи у правцу појачаног, већ у правцу смањеног ангажовања. Тако да мислим да се може рећи да ми сад дишемо мало лакше и да можемо да почнемо испостављати сопствене захтеве“, јасан је Цвијановић.
Невеста на слатким мукама
За неку невесту је увек боље да има више просаца, него само једног, па, према сугестији Владислава Јовановића, појачано интересовање Русије за своје интересе на Балкану и појачано наглашавање да ће Кина такође гледати да угради своје присуство на Балкану, такође је нешто што по дефиницији одговара малој земљи као што је Србија, да не буде сама пред ултимативним и повређујућим притисцима који долазе са Запада у вези са Косовом, али и у вези са неким другим питањима.
Међутим, како наглашава Јовановић, то захтева посебну пажљивост и деликатност у односима са обема странама, како се не би дао повод или изговор тим западним силама да оно што сад зову притисак не претворе у нешто што би било отворенија форма мешања и угрожавања.
„Сама посета министра Лаврова је по себи узнемирујућа за Запад, јер би они волели да Балкан буде искључиви западни забран и да ту нико не залази и да не показује своје апетите. Али Лавров, колико сам могао да уочим, не само да је високо вредновао односе сарадње, партнерства и пријатељства своје земље са Србијом, него је показао интересовање и за неке неуобичајене активности које Запад врши у Македонији, практично принуђујући ту земљу да убрзано уђе прво у НАТО, а касније и у ЕУ“, подсећа Јовановић.
То ће вероватно узнемирити посматраче на Западу, јер су они, према резону тог дипломате, и даље у чврстом уверењу да могу и морају да буду искључиви надзорници ситуације на Балкану и да не желе ничије друго мешање или присуство.
„Међутим, једно су жеље, друго су могућности, а треће је стварање тог вишеполарног света, где оформљени и чврсти притисак са једне стране не може да буде више ни прихватљив ни довољан за остварење њихових интереса“, напомиње Јовановић.
