Поред три традиционалне политичке парије које су остале испод цензуса, каже за Спутњик Иво Чоловић из Цесида, додао бих и Либерално демократску партију која нема историјат као ове партије, али је ипак прилично била утемељена, посебно на територији Београда.
Константно у истраживањима добијамо људе који траже нешто ново, који траже нека нова лица, додаје Чоловић и тумачи да су ти бирачи просто презасићени,посебно потенцијални опозициони бирачи, оним што им тренутно та сцена нуди.
„Имамо рециклажу неких политичара, попут повратка Шешеља из Хага, који је делимично успео да поврати неки стари сјај радикалима, али то није било дугог даха и већ на председничким изборима се видело да његова харизма ипак нема ту снагу коју је имала некад. О ДСС-у је излишно трошити речи. После Коштунице константно смо имали пад подршке и поверења у ту политичку партију. На овим изборима нико није ни очекивао много од те политичке партије и од младог Милоша Јовановића, који је на неки начин перспективан политичар и преузео је странку у веома лошем моменту“, резонује Чоловић.
Са друге стране, истиче тај истраживач, питање судбине ДС-а заиста се мора поставити и видети шта се десило са том странком која је у једном моменту чак и била симбол Београда, у смислу да је држала власт у моменту кад је Београд био један од ретких градова у коме је опозиција имала власт за време Слободана Милошевића.
„Ако погледамо да је од тог ДС-а настало вероватно неких 11 или 12 партија које фигурирају на политичкој сцени у Београду и у Србији, онда нам је све јасно. Не може простом деобом да се ишта постигне. Добили смо гомилу неких партија, међусобно се преливају гласови, тако да сам сигуран да на овим изборима један део бирача који су изашли да гласају, нису ни знали да ли Драган Ђилас представља ДС или је то Драган Шутановац“, указује Чоловић.
И оно у Скупштини им је много
Према мишљењу главног уредника „Времена“ Драгољуба Жарковића оваква ситуација није нова и за њега ово није неочекивано.
„Те традиционалне партије, а ту бих укључио и Грађански савез који је у своје време имао неко значење, у суштини су изгубиле игру и нису се прилагодиле новом времену. Читаву традиционалну сцену, онакву какву смо навикли до 2000, изгубили смо“, напомиње Жарковић за Спутњик.
Очигледно све треба правити изнова, констатује Жарковић и додаје да се, кад се погледа састав Парламента и резултати председничких и београдских избора, види да су, као каже, погрешне странке у Скупштини Србије.
„Тамо седе све те традиционалне странке у разним облицима, а оне очигледно показују у два изборна циклуса да немају никакву моћ и утицај у Србији. Према томе, питање је ко нас репрезентује у најважнијем органу, у Скупштини Србије, ако је овде било шта важно“, категоричан је Жарковић.
Све то је природна последица њиховог несналажења у новим околностима, сматра Жарковић, а кад је реч о Демократској странци последица је несналажења у падању са власти.
„То је као кад се човек разведе, па се пропије, па почне да живи лошијим квалитетом живота. Они су се поцепали на не знам колико тих групација. А индикативно је оно последње вече представљања, за које мислим да је доста утицало на изборе, кад у студију РТС-а седе Шутановац, Ђилас, Чеда Јовановић и Весић, а и водитељка каже — ово су све чланови некадашњег главног одбора ДС-а“, сугерише Жарковић.
Дакле, јасно се шаље порука да су се они поцепали, да више не постоје, напомиње он, а да не говоримо о ДСС-у који је потпуно нестао са политичке мапе Србије и постао нерелевантан фактор, а Вук Јеремић нема шансе да уђе у тај простор, мада је концепцијски најближе томе.
Натраг у лабораторију
„Значи, следи нам формирање неких нових странака, покрети да се претварају у странке. Ваљда су се опаметили да би до укрупњавања морало да дође. Питање је брзине којом они могу ту опозициону сцену, демократско грађанску, да обнове, јер избори их чекају већ на јесен, вероватно, па је то кључно питање Србије“, наглашава Жарковић.
Тешко је проценити шта ће бити са овим традиционалним партијама, каже Иво Чоловић из Цесида, али не очекујем да својевољно нестану са политичке сцене, па ће ту још фигурирати.
„Мислим да су свесни да их ишчекује нека врста укрупњавања, ако заиста желе да опстану, да се за нешто боре, да макар у мало већем колективу покушају да задрже идеје које су пропагирали и да евентуално у једном моменту постану релевантне политичке снаге на сцени Београда и Србије“, саветује Чоловић.
Чињеница је да је на београдским изборима заиста дошло до спајања тих странака које су некада све биле унутар ДС-а, напомиње Чоловић, али кад појединачно премеримо колика је била њихова снага пре избора, видећемо да осим ДС-а ту нико није ни имао релевантну нити партијску структуру, нити неку озбиљнију снагу која би могла да допринесе значајно бољем резултату.
„То је на неки начин био и симболички чин и покушај да се кроз то укрупњавање покаже Београђанима да ДС опет живи, да ДС има снаге да донесе неке промене у Београду. Ишло се на неку стару славу, ишло се на неку носталгију код грађана. Међутим, то није упалило, јер је са друге стране био Ђилас, последњи јаки градоначелник ДС-а, кога грађани памте и кога, иако га један део грађана Београда не воли, један добар део људи памти и као некога ко је нешто учинио за Београд“, резонује Чоловић.
Међутим, сад се заиста поставља питање шта ће даље бити са Ђиласом и са његовом листом где су три јака лидера и према Чоловићевом мишљењу, мора се наћи неки компромис око кога би та листа могла да се окупи.
Нови гласачи за нове партије и људе
Иницијатива „Не давимо Београд“ и Љубиша Прелетачевић Бели имали су бољи изборни резултат од ДС-а, ДСС-а и СРС-а који имају одборе у свакој месној заједници, а тај резултат нам, према Чоловићевом мишљењу, говори да људи траже нешто ново.
„Долазе неке ове генерације. Сви заборављамо да се сваке године појави стотинак хиљада нових осамнаестогодишњака који ће изаћи и гласати, или ће остати код куће као апстиненти, или ће одабрати неког ко им препоручује добру шалу као што то ради Бели, или неког ко је грађански активиста попут иницијативе Не давимо Београд или ће се определити за неку од традиционалних политичких партија“, скицира Чоловић.
У овом моменту су спремни да се определе за неко ново лице, додаје он, и не само они, већ вам говорим и о грађанима који су разочарани радом опозиције од 2008. до 2012. године.
„И ту сте имали ситуацију да су се на изборима 2014. године већ почеле јављати неке странке које су биле довољно јаке да на тим изборима направе резултат. Кренули смо са Дверима које су почеле са десне стране спектра, појавио се и покрет Доста је било, који је 2016. године капитализовао своју појаву, потом се 2017. појавио Саша Јанковић, а исте године и Бели. Сада је то ’паткица‘“, наводи Чоловић.
Неко би, сматра Чоловић, унутар тих покрета могао да схвати да је једини начин да се капитализује неки добар резултат на изборима то да се направи озбиљна политичка опција која ће ујединити људе, дати им инфраструктуру и направити озбиљне одборе по целој Србији.