Вук Јеремић и његова партија, Борко Стефановић и његова партија, Јанко Веселиновић и његов покрет, заједно са Сашом Јанковићем подржаће Драгана Ђиласа као кандидата на предстојећим изборима за градоначелника Београда. Истовремено је у Мионици оживљена некадашња коалиција СПС-а и СРС-а.
Бизарни разлози и коалиције
Овакви савези разнородних странака и њихових још различитијих лидера нису новост у Србији, склапају се ради преживљавања или што бољег изборног резултата, али шта то дугорочно доноси и шта значи за изборни и политички систем у Србији?
Новинар Зоран Пановић овакве коалиције види као израз незрелости политичког система у Србији и за Спутњик наглашава да је то трагично пошто се дешава 27 година од успостављања вишепартизма.
На неки начин, додаје тај новинар, политички простор у Србији је дефинисан и има три-четири озбиљна поља и ту би, реално, требало да буде толико озбиљних партија.
„Нажалост, незрелост чини да имамо два-три узрока тога. Пре свега је то несхватање партијског живота, да партије треба да представљају одређене слојеве у друштву и одређене вредносне и идеолошке опције. Друго, то је банално схватање партија као лидерских предузећа и то је, наравно, допринело да имамо заиста крајње бизарне исходе у читавом низу коалиционих комбинација“, наводи Пановић за Спутњик.
Професор на Факултету политичких наука Славиша Орловић каже за Спутњик да Србија има партијски систем умереног плурализма, што значи да отприлике пет релевантних партијских листа уз мањинске партије улази у парламент.
„Међутим, поједине партије се издвоје из коалиција или партија на чијим листама су добиле мандате и у парламенту формирају свој посланички клуб, па се на тај начин стиче утисак да имамо изразито фрагментиран партијски систем“, појашњава Орловић за Спутњик.
Постоје, прецизира тај професор, различити разлози за улазак у коалиције.
„Да би избегле цензус неке мање партије се обично придружују већим партијама или бивају на некој листи. Са друге стране, велике партије настоје да на своје листе приме мале партије или да уђу у неку врсту савеза да би произвели ефекат победника и да буду стожерна странка“, наводи Орловић.
Партијска хаотичност
Он истиче као јако важну чињеницу да се понекад стиче утисак да српске партије не воде рачуна да ли се постиже синергијски ефекат, односно да ли удруживањем бирачи препознају нови квалитет и нови помак и поздрављају тиме што у већем броју гласају за тај аранжман или санкционишу јер то није добитна комбинација.
„Кад све то узмемо у обзир, у конкретном случају видимо шта то значи. Хоћете ли да се обратите чврстом језгру бирача, такозваних хардлајнера или хоћете да циљате одређену циљну групу која је проевропска и модерна, онда ону која је проруска, која је лева, која је десна, националистичка или грађанска и ту се праве адхок коалиције“, указује Орловић.
При свему томе, резонује он, треба водити рачуна да је главни ниво расправе о коалицијама национални, а ако имамо у виду, каже даље, да Србија има 150 општина, 24 града и главни град Београд, на локалу имамо готово коалиције сваког са сваким.
„Недавно је био покушај у изборима за пет општина локалне самоуправе да се испробају неке специфичности за ту средину, а можда и да се тестира бирачко тело за неке аранжмане. Пре свега имајући у виду предстојеће изборе за град Београд“, сугерише Орловић.
Примери „лоше“ праксе
Као две најиндикативније коалиције, Зоран Пановић издваја коалицију Војислава Шешеља, Драгана Марковића Палме и Ивице Дачића или, као што је на прошлим изборима била, коалиција Чеда–Борис–Чанак.
Тих коалиција је било много у Србији, констатује он, а најбизарније јесте да се партије поделе због неког разлога који је често углавном лидерски фракционашки, а мање фракционашки идеолошки, па после кад прође разлог њиховог распада, они се поново састају, али не да се враћају у једну партију већ настоје да функционишу, као што каже Вук Драшковић, партије које су настале са истог извора.
„Па дођемо до бизарне ситуације да су, на пример, после страшног раскола Велимир Илић и Вук Драшковић поново били у коалицији. Тако да сад заиста гледамо опскурна повезивања грађанске Србије и Велимира Илића. Мислим да је то нека врста пародије из разних периода раније, али је у свему најтрагичније што се то дешава 27 година после вишепартизма, где се заиста показује да се ми са вишепартизмом очигледно нисмо снашли“, подвлачи Пановић.
„Не видим засад неку реалну опцију која може да конституише реалну политичку сцену јер је, како резонује Пановић, с сједне стране Вучић направио шведски сто, тај фамозни кеч ол где има свега, од еврофанатизма до Путиновог култа, ревизије деведесетих. С друге стране, додаје тај новинар, све то је направило кеч ол и у опозицији, где опет има свега и где више нису битне, што каже Вук Јеремић, програмске разлике већ је битно да ’смо сви против Вучића‘.“
Славишa Орловић наводи да у тражењу лека за здрав политички систем постоје различита стратешко-тактичка питања и да је једно шта одговара бирачима, а друго шта одговара странкама јер се странке баве питањем како да што боље прођу на изборима и у ком аранжману да уђу у изборе, или размишљањем са киме ће после избора да направе већину, док је интерес грађана да ситуација и атмосфера буде што чистија и бистрија.
Постоји ли лековито решење
„Ако је проблем велики број странака то се решава тако што у парламент улазе и формирају посланичке клубове странке онако како су формирале листу пред грађанима и како је била понуда на бирачком листићу. Са друге стране, у парламенту од садашњег решења да пет посланика може да формира посланички клуб може да се иде ка решењу колико је гласова или посланика потребно да се уђе у парламент, а то је око 15 посланика да се иде ка решењу да се посланички клуб прави од 15 посланика“, указује Орловић.
Стиче се утисак, додаје Орловић, да у парламент улази пет релевантних листа и три мањинске, а кад идете на сајт Скупштине Србије, имате више од десет посланичких клубова и преко двадесет идентификованих странака. И то је нешто што сасвим сигурно грађани не желе.
Последња добра идеја на политичкој сцени Србије је, тврди Зоран Пановић, био покушај прављења озбиљне коалиције Демократске странке и Социјалистичке партије Србије.
„Нажалост Борис Тадић и Ивица Дачић, иако је то била велика идеја, нису били зрели за њу, тако да опет остаје подела на нас и њих, ми и они, ми и они и тако ће да таљига нажалост још“, песимистичан је Пановић.
