Раде Шербеџија је одбио улогу албанског терористе Адема Јашарија. Већ 20 година, на Косову се покушава са снимањем филма о човеку који слови за првог команданта и оснивача терористичке Ослободилачке војске Косова (ОВК).
Међутим, подухват снимања филма о Јашарију не иде им од руке, јер, очигледно, жеља да се од Јашарија направи нови Мајкл Колинс не одговара никоме.
Са једне стране Шербеџија са својом дугом косом и брковима могао би по физичким карактеристикама да „изнесе“ Јашарија. Међутим, као што је и сам рекао, ако он, као Србин, прихвати такву улогу, цео свет би признао некадашњег вођу ОВК.
Иако Јашари на КиМ, али и на ширем простору Балкана који насељавају Албанци, важи за готово митску фигуру, иако је његовим именом назван приштински аеродром, иако му је подигнут споменик у Приштини, иако има бисту у Тирани, а у његовом родном Доњем Преказу изграђен је велелепни меморијални центар, даље од митологизације његове личности међу Албанцима није се отишло.
Зато је потребно направити величанствени историјски спектакл, у коме би играле међународне филмске звезде, попут Шербеџије, како би се његово име легитимизовало у међународним оквирима, као борца за слободу и утемељитеља косовске државности, уместо терористе.
Ниједна држава не гледа благонаклоно на терористе и терористичке акте извршене у име стицања државности или националног ослобођења. Постоје два изузетка — Мајкл Колинс, оснивач Ирске републиканске армије (ИРА) и први премијер Ирске, и Јасер Арафат, оснивач Палестинске ослободилачке организације (ПЛО).
Међутим, када је Колинс основао ИРА, није правио терористичку организацију, већ обавештајну службу покрета отпора против британске окупације Ирске, која је нападала окупационе функционере, британске оружане снаге и полицију. Арафат је у једном тренутку, када је увидео да тероризам само штети палестинској ствари, одустао од терористичких акција и окренуо се политичкој борби која је на крају уродила плодом.
Можда би било најбоље да се осврнемо на пример из наших крајева. Гаврило Принцип постао је национални херој тек у комунистичкој Југославији, док су власти Краљевине СХС и Југославије биле опрезне у слављењу једног терористичког чина.
Чињеница да косовски Албанци већ две деценије безуспешно покушавају да сниме филм о Јашарију показује да нико озбиљан не сме да се умеша у кампању о претварању обичног терористе и сеоског кабадахије у хероја у интернационалним размерама.
Јер, Јашари је био обичан терориста, ништа више и ништа мање од тога, и његова биографија можда може да послужи као потка за филм, али не филм о националном хероју.
Рођен у учитељској породици, Јашари је одмалена био задојен албанским шовинизмом, коме се потпуно предао у наручје пошто је завршио средњу техничку школу. Од 1975. био је у сукобу са законом због својих великоалбанских светоназора, а активно је учествовао у сепаратистичким демонстрацијама 1981.
За диверзантско-терористичке акције обучаван је у Албанији, чију границу више пута илегално прелази. Тамо, од групе Албанаца са Косова формира терористичку групу, која ће касније прерасти у ОВК. Добија и чин мајора албанске армије.
Група је измакла из руку српских снага безбедности 30. децембра 1991. и од тада делују као банда, нападајући цивиле из заседа. Напади и малтретирања цивила, било Срба било Албанаца, били су специјалност Јашаријеве групе.
„Адем Јашари био је један обичан криминалац. Човек бахат, сировог понашања, познат по силеџијским иступима, по криминалним радњама и дуго година у сукобу са законом“, рекао је о Јашарију Зоран Стијовић, шеф аналитике српске службе безбедности на КиМ у документарном филму о сукобу у српској покрајини.
Да се ради о сеоском кабадахији, сведочили су и бројни дописници западних медијских кућа, који су посећивали Јашарија. Један од њих, који је посетио Јашаријеву кућу 1995, причао је касније како му је Јашари показивао арсенал наоружања, већ тада припремљен за сукобе са Србима.
Из Јашарија је избијала мржња, говорио је тај дописник, али није то оно што га је разочарало. Нов на Балкану, он је мислио да иде на сусрет са војним командантом, а заправо се радило, како се изразио, о човеку од кога је прво стрепела његова породица, потом сељани Доњег Преказа, Албанци, па тек потом Срби.
Пошто су бројни становници Преказа, па и чланови породице Јашари, радили у иностранству, Адем Јашари је контролисао сваки прилив новца који је стизао из иностранства, тај новац присвајао и користио га за своје потребе и потребе своје банде.
Прве озбиљније сукобе са српском полицијом, Јашаријева банда има тек од 1996, а јануара 1998, пошто су заустављали путнике на путу кроз Дреницу, полицијска патрола почела је да их гони до Доњег Преказа. Полиција је 5. марта опколила Јашаријеву кућу и тада је почела опсада коју ће косовске власти после уласка НАТО трупа на КиМ искористити за прављење легенде о Јашарију.
У опсади су погинули и Адем Јашари и његов брат Хамза. Укупно је погинуло 38 терориста и 28 цивила, жена и деце, углавном чланова породице Јашари. Тада Адем Јашари показује своје право лице. Одбијајући да се преда, убија свог сестрића због „кукавичлука“, а терористи жене и децу користе као живи штит, очекујући појачања из околних албанских села, као и општи устанак у Дреници.
Међутим, то се није догодило, а Адем Јашари је свесно жртвовао чланове своје породице, без обзира на пол и узраст.
Тог и таквог Адема Јашарија, криминалца, сеоског кабадахију и терористу, власти косовских Албанаца уздижу на ранг једног Скендербега. Вероватно зато што ни сами нису ништа бољи.
И управо им зато и промиче чињеница да од човека какав је био Адем Јашари не може да се створи митски херој. Јер Јашари својим животом и оним што је за живота чинио, такав епитет ничим није заслужио. Напротив.