Прошлу недељу су обележила три догађаја од планетарног значаја: Владимир Путин изабран је за председника Русије, Си Ђинпинг Кине, док је Ангела Меркел изабрана за канцеларку Немачке. Путину и Меркеловој ово је четврти мандат за најважнију функцију у земљи, док је Сију други.
Да су Путин, Меркелова и Си заиста „тројка величанствених“ види се по томе кога и колико дуго представљају. Владимир Путин – председник највеће земље на свету коју је дигао са колена, а незванично и председник целе Евроазијске економске уније. Ангела Меркел – сива еминенција Европске уније и канцеларка највеће европске економије коју није ни дотакла криза. Си Ђинпинг предводи највећу економску силу света, чији грандиозни пројекти и бесконачни низ нула на новчаницама које инвестира по целом свету изазивају вртоглавицу и опрез и најдобронамернијих људи.
Горе наведену тројку допуњују још две врло упечатљиве личности: председник Турске Реџеп Тајип Ердоган и лидер Северне Кореје Ким Џонг Ун. Они нису тако дуго на власти, као на пример Владимир Путин или Ангела Меркел, али су за кратко време успели да покажу самосталност у вођењу спољне и унутрашње политике, што је врло ретко у данашње време.
Немачка канцеларка Ангела Меркел и кинески председник Си Ђинпинг имају једну специфичност у односу на остале лидере: обоје су представници крупног капитала своје земље. Није тајна да Меркелова води политику која одговара интересима највећих немачких компанија, док Си Ђинпинг, односно његова администрација, сами праве пројекте које реализују кинеске компаније.
Чини се да је лако Меркеловој и Ђинпингу да развијају своје државе кад су сами наследили већ изграђени систем који они само унапређују. И Ердоган може себи да дозволи да окрене леђа ЕУ јер има мали и средњи бизнис који кипи у читавој Турској. Па и мали Ким Џонг Ун је могао подићи своју земљу до нуклеарне силе захваљујући резултатима претходних генерација и људској пожртвованости за државу. Све горе наведено није имао Владимир Путин кад је 1999. године дошао на власт.
Када је руски председник дошао на власт затекао је земљу у расулу: олигарси су владали Кремљом, Чеченија уопште није контролисана, терористи су шпартали Русијом, док су примања грађана су била мизерна. Све је морало да се прави поново. Потребно је било доносити важне и одлучне одлуке. Док је највећа брига његових западних колега била да ли да се повећа или смањи порез од један одсто у својим државама, Путин је био суочен са правим ратом у земљи. Прва победа је била враћање Чеченије у правни систем Русије, друга обрачун са неконтролисаним олигарсима: неки су послати у Сибир, неки си морали да беже у Лондон, док су трећи почели да раде по закону. Тероризам је сузбијен, а спољни дуг који је износио скоро 160 милијарди долара, сведен на разумних 50 милијарди. Да, руски председник је не само сачувао Русију у границама након распада СССР-а, већ ју је мало и допунио – враћен је поклон који је предат пре више од пола века — Крим и Севастопољ.
За Реџепа Тајипа Ердогана се слободно може рећи да враћа државу османским коренима и укидањем функције премијера прошле године постао неприкосновена личност у земљи. Међутим, није само његова унутрашња политика то што је препоручило турског председника да се нађе међу најважнијим људима овог столећа.
У спољној политици је био још радикалнији. Он је скоро прекинуо сваки разговор око уласка земље у ЕУ, отворено објаснивши народу да је то воз који никад неће ући у њихову станицу. Ердоган је захладнео односе и са америчком администрацијом, након одбијања да преда Турској проповедника Фетулаха Гулена који се оптужује за организацију војног пуче 2016. године. Турски лидер је и са НАТО-ом у лошим односима. Да не хаје за мишљење савезника из Северноатлантске организације показује то што упркос њиховом неодобравању од Русије купује противваздушне ракетне системе С-400, док Американце директно оптужује да помажу терористе у Сирији.
„Пет величанствених“ затвара севернокорејски лидер Ким Џонг Ун. Иако вођа мале државе, са нетипичним државним уређењем за 21. век, он је успео у ономе на чему би му многи могли позавидели. „Он је решио свој стратешки задатак: има нуклеарни потенцијал, ракету опсега до 13.000 километара која може да достигне сваку тачку Земљине кугле, у сваком случају – сваку тачку на територији његовог могућег противника“, рекао је једном приликом руски председник Владимир Путин, назвавши га писменим и зрелим политичарем. Он је заштитио своју државу и народ, а то је важније од система који влада у земљи. Он никад никога неће први напасти, само тражи од других да поштују суверенитет његове земље и не намећу другима свој систем вредности.
Америка у овом веку не може да се похвали тако великим државницима као што су у 20. велу били Френклин Рузвелт, Хари Труман, Џон Кенеди, али њена моћ је неоспорна. У новом миленијуму су смо видели личности без харизме: Борџа Буша, Барака Обаму, а онда је дошао и човек који је више за Холивуд него за Вашингтон – Доналд Трамп. Сви они имају једну карактеристичну црту – њихови мандати су обележени уништавањем суверених држава по свету.
Само у овом веку САД су званично водиле четири рата (у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији). О бесконачном броју тајних операција у различитим деловима света да и не говоримо. Интересантно је да један од њих, Барак Обама, за такву своју политику добио и Нобелову награду за мир. Да амерички народ није присталица овакве накарадне политике показује то да је актуелни председник Доналд Трамп освојио свој мандат захваљујућа пацифистичкој политици. Међутим, чим је дошао на власт, наставио је тамо где су његови претходници стали. Чак и у још оштријем облику. Очигледно, политички естаблишмент САД не може другачије.