Председник Србије Александар Вучић није крио незадовољство исходом разговора које је протеклих дана водио у Њујорку, где му је предочено да је Запад чврст у подршци независности Косова.
Оно што је пало у очи је његова констатација, очигледно не само за домаћу јавност, да ће се „за земљу и даље борити у Њујорку и у Бриселу, Берлину, али и у Москви и Пекингу“. Саговорницима из иностранства је поручио да размисле хоће ли компромис или понижавање Србије, јер „има и друга половина света“ која по питању Косова не мисли као и Запад.
Порука која је свакако била за домаћу јавност је оцена да ће нам бити тешко. Чему Србија може да се нада и шта нам у економском смислу може донети неприхватање такозване државе Косово?
Наговештај смо већ добили по повратку Вучића из недавне посете немачкој, али и свеевропској канцеларки Ангели Меркел да ћемо за непослушност бити кажњени „зидом за стране инвестиције који се више не може пробити“.
Има ли живота после ЕУ? Хоћемо ли „јести траву, али се нећемо покорити“, како је то педесетих година прошлог века Американцима поручио Титов револуционар Светозар Вукмановић Темпо, касније често парафразиран. Или ће уз зелениш, у српском тањиру бити још нечега конкретнијег уз помоћ „оне друге половине света“ која не мисли као Запад?
У укупној спољнотрговинској размени Србије ЕУ учествује са две трећине. Прошле године размена са 28 земаља ЕУ била је вредна 22 милијарде евра, од чега је наш извоз био 10 милијарди. И две трећине свих инвестиција нам долази из ЕУ. Да ли би у случају да нам Брисел затвори врата то могло да се надомести јачом економском сарадњом са Русијом, Кином, Турском, Индијом, појединим арапским земљама?
Саговорници Спутњика, професор Економског факултета у Београду Јуриј Бајец и економиста Борислав Боровић су мишљења да у сваком случају нећемо отићи у вегетаријанце, све да нам Европска унија и уведе санкције, али се и слажу да би то био велики ударац за нашу привреду.
Питају се, додуше, и да ли је уопште могућ такав сценарио јер је за евентуалну одлуку Брисела о увођењу обавезујућих санкција потребан консензус кога нема, јер пет држава ЕУ не признаје самопроглашену независност Косова.
Боровић, међутим, сматра да „пошто је све могуће“, па и увођење неке врсте санкција, треба бити спреман и за тај сценарио.
Најопасније је чекати да те догађај претекне, треба ићи у сусрет проблему, каже овај аналитичар Форума независних економиста, кога је увек плашила филозофија пута без алтернативе, како су се наше ЕУ интеграције годинама означавале.
„Ако дође до уцене економске сарадње са ЕУ са признањем тзв. државе Косова, Србија мора да пронађе алтернативне правце економске сарадње, а то су пре свега Русија и Турска, са којима имамо специјално повољне споразуме о слободној трговини, наравно и Кина, потом и Индија и Латинска Америка“, мишљења је Боровић.
Он сматра да у том случају треба размотрити прихватање отвореног позива за улазак у чланство у Евроазијску економску унију. Тиме би, сматра он, могли да компензујемо штету која би наступила, а то би, можда, била прилика и да уђемо у озбиљну реиндустријализацију потпуно уништене индустрије, сарадњом са технолошки растућим земљама Истока.
Не спорећи важност економских веза са другим земљама Бајец ипак каже да не види да би се у неком оптималном року ствари могле тако променити.
Бајец подсећа да није у питању само чињеница да две трећине наше спољнотрговинске размене чини она са земљама ЕУ, него то што је још од 1980. године и времена Европске заједнице Србија с њом развијала и јачала економске односе и томе прилагођавала своју производњу.
Нарочито последњих година производња у Србији је карика у ланцу где се многи производи финализирају у земљама ЕУ, указује професор Економског факултета, истичући да су наши највећи извозници заправо они који су плод директних страних инвестиција. То је веома чврст систем повезаности, нарочито са неким земљама као што су Италија и Немачка, истиче овај економиста.
И Боровић указује на тај податак, али га другачије коментарише. Србија, нарочито од 2000. године, појачава сарадњу са ЕУ, али се још није вратила на ниво индустријске производње из 1998. године.
„То је заиста фрапантно, ако се зна да се раст економије огледа пре свега у расту новостворене вредности“, истиче овај економиста.
Он је указао на стопирање изградње гасовода „Јужни ток“, оценивши то као најбољи пример политичког кочења инвестиције од које би Србија имала велику корист. Мада су се отварала и отварају велика тржишта ван ЕУ, то за Србију као кандидата за чланство у ЕУ, са становишта Брисела, како је приметио, нису пожељне инвестиције.
„Много је чињеница које говоре да досадашња економска политика није дала резултате који се одражавају на раст БДП-а, раст стандарда, а били смо добри ученици ЕУ. Ако се ствари радикализују, треба бити спреман и за нешто другачију економску политику“, закључује Боровић.
Пошто би евентуалне санкције у пуном значењу те речи, из процедуралних разлога, биле мало изводљиве, на питање какав би био домет препоруке Брисела компанијама из ЕУ да не инвестирају у Србију, Бајец каже: „Врло, врло мали“.
„Тешко могу замислити да би приватне компаније олако одустале од сарадње са Србијом“, слаже се и Боровић, који као и Бајец сматра да је ту искључиво пресудан њихов интерес. Док год га овде имају, немају разлога да прекидају сарадњу.