Уколико не буде правнообавезујућег споразума са Приштином, наићи ћемо на природни зид за стране инвестиције који се више не може пробити, предочио је јавности председник Србије Александар Вучић.
Он је напоменуо да се то не би могло назвати санкцијама, али и додао да бисмо без споразума са Приштином били заглављени на европском путу, подсећајући да смо, откако смо отворили преговоре о приступању ЕУ, удвостручили стране инвестиције.
Тешко да би се могло рећи да је случајност то што је та порука јавности у Србији отпремљена одмах по повратку Вучића из Берлина, после разговора са немачком канцеларком Ангелом Меркел. На конкретно питање да ли Београд треба да призна Косово, што би по очекивању Запада требало да буде суштина правнообавезујућег споразума са Приштином, Меркел је рекла да „неће давати савете, поготово не јавно“.
Дакле, нема споразума, има зида за инвестиције. За почетак зид, а касније, ко зна. Не би Западу било први пут да нас за НЕпослушност почасти и санкцијама.
На питање да ли је пред Србијом таква врста ултиматума и какав би био његов домет по питању будућих инвестиција, аналитичар Форума независних економиста Борислав Боровић каже да не би улазио у политичку димензију приче о условима које би ЕУ ставила пред Србију у случају обавезујућег споразума са Приштином, али да то јесте одређена врста ултиматума, који, ипак, ако је само у виду препоруке, а не и формалних санкција, не може да спречи инвестиције.
Како истиче, гледано из економског угла, не верује у пријатељску или непријатељску атмосферу у пословању неке компаније са другим земљама, па ни са Србијом.
„Верујем да је једини параметар за улагање компанија из ЕУ профит и услови пословања који владају у Србији“, каже Боровић за Спутњик. Поготово што евентуална препорука о забрани улагања у Србију не би могла да буде обавезујућа за приватне компаније.
За сада је, додаје он, непознато да ли би тај зид био диктиран из Брисела као седишта ЕУ или појединачно из земаља-чланица. Уколико би, пак, ЕУ усвојила неки документ који би био обавезујући, то по мишљењу Боровића, не би био зид за инвестиције, већ санкције у правом смислу те речи, како год се он звао.
Овај аналитичар не спори да су директне стране инвестиције врло важне, али и указује да оне не долазе само из ЕУ, већ и из других делова света, Кине, Русије, Индије… Зато, каже, оцену о дуплирању инвестиција из земаља ЕУ, откако су отворени преговори, треба посматрати и у контексту повећања инвестиција и из земаља које нису у ЕУ.
Боровић, уз то, указује да бројке које дефинишу стране инвестиције треба пажљиво читати.
„Директне инвестиције имају два лица, бруто и нето инвестиције и најбоље их је посматрати као нето корист по Србију. Према подацима Дуинг бизнис листе Светске банке, на пример, прилив инвестиција у 2016. години износио је 2,59 милијарди долара (2,12 милијарди евра), али је истовремено одлив из Србије био 1,38 милијарде евра“, наводи аналитичар Форума независних економиста.
Тако се, како је објаснио, за исплаћене дивиденде власницима страних компанија у Србији одавде одлило 535,9 милиона евра, затим 74,2 милиона евра по основу камата и још 781,7 милиона евра по основу реинвестиране добити, оне која није исплаћена власницима.
Он је указао на још један податак који осликава природу бизниса. Инвестиције су у 2016. биле чак нешто мало веће него у 2017. години, у јеку пуне сарадње са ЕУ — у јеку преговора, испуњавања услова, отварања поглавља. А било би очекивано да ће напредовање ка ЕУ донети и веће инвестиције. Али логика бизниса је таква, додаје он. Једне године је нашао интерес да у већој мери уђе у Србију, него онда када се то можда пре могло очекивати.
„Не верујем да би некаква препорука значила да нека приватна фирма из Немачке, Шпаније или било које друге земље одустаје од профита у Србији који јој је интересантан, или од услова пословања“, мишљења је он, као и да не верује да би у случају препоруке да се са Србијом не сарађује дошло и до редукције нашег извоза.
Боровић напомиње да Србија свакако има бенефите, како од страних улагања, тако и у нашој проходности ка ЕУ које доноси и сам Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП), али додаје да, такође, и страни инвеститори овде имају бенефите. Поготово што смо отворили тржиште у нејакој привреди, иако нам то често и није одговарало.
По његовом мишљењу, бенефити се не могу укинути само препорукама којима се не могу спречити инвестиције и трговина. И за такво нешто би морао да постоји неки обавезујући документ, што би, опет, значило да се уводе санкције.
„Много је непознаница, шта би било кад би било, али верујем да се економски интереси компанија не поклапају са политичким директивама, изузев ако нису званично донесене санкције. Уосталом, то би значило једнострано раскидање ССП-a, а то свакако није ни у интересу компанија из ЕУ“, закључио је Боровић.
