То што је председник Турске Реџеп Тајип Ердоган у телефонском разговору са председником Србије нагласио да високо цени хладнокрвну и мудру реакцију Вучића и власти у Србији поводом тешког инцидента и напада које су приштинске власти извеле на северу КиМ, према мишљењу историчара Немање Старовића, не би требало да буде изненађење, имајући у виду крупне промене кроз које је прошла спољна политика Турске у последњих неколико година.
Интерес Турске на првом месту
Наиме, та промена се, како за Спутњик појашњава Старовић, најбоље осликава у двема изјавама самог Реџепа Тајипа Ердогана. Једне, коју је дао 2013. године у Призрену, кад је клицао „Косово је Турска, Турска је Косово“ и кад је касније 2017. године резолутно одбио сваку идеју о формирању Велике Албаније, што се свакако није свидело јавности, како на простору Косова и Метохије, тако и у самој Албанији.
„Суштина је у томе да ће за разлику од неког претходног периода подршка Анкаре Приштини бити реализована само на онај начин и у оној мери колико одговара сопственом интересу и државном разлогу Турске, а не као што је то било раније у формату великог брата са друге стране океана. И то се уклапа у глобалну концепцију нове спољне политике Турске која има много више самопоуздања и која жели, колико год је то могуће, самосталну спољну политику на свим фронтовима“, тумачи Старовић.
Наравно, кад говоримо о овом конкретном случају, Старовић сугерише да га свакако морамо довести у везу, не само са терором којем је српски народ био изложен у северном делу Косовске Митровице, већ и са јучерашњим, како каже, драматичним догађајима у Приштини.
„У јавности, овде у централној Србији, можда није довољно познато колико је то све драматично изгледало на безбедносном и политичком плану. Наиме, веома је индикативан био први извештај државне новинске агенције Анадолија, која је у једном моменту само јавила да је Турска обавештајна служба МИТ спровела акцију на Балкану, не одређујући се на ком делу Балкана се то десило, и да је у тој акцији ухапшено и депортовано у Турску шест држављана који су део терористичке мреже Фетулаха Гулена. Кад погледамо да је врло брзо стигла потврда да се ради о простору Косова и Метохије, могли смо ствари ставити у мало шири контекст“, напомиње Старовић.
Анкара већ дуго година, а посебно након 15. јула 2016. године, подсећа тај историчар, захтева од свих својих међународних партнера, дакле од Сједињених Америчких Држава, па надаље, да изруче што самог Гулена, што чланове његове мреже. Кад говоримо о такозваном Косову, Старовић указује на случај од пре неколико месеци, кад су тражили изручење једног свог држављанина, члана те терористичке организације, али се читав процес развукао месецима.
Одређен је притвор од 40 дана, па се одлучивало о депортацији, одлука је донета, па је на судским инстанцама после поново поништена и тако даље.
Као усред Анкаре
„Сад је Анкара одлучила да заузме потпуно другачији приступ и на прилично бруталан, једностран начин, сама је спровела операцију. Дакле, у једном дану помоћу својих оперативаца, своје обавештајне агенције, спровела је хапшење и депортацију и тек кад су, по свему судећи тих шесторо турских држављана већ били у Анкари, издала саопштење“, прецизира Старовић.
Турска је извела хапшење, подвлачи Старовић и додаје да је нека врста сарадње са одређеним безбедносним структурама у Приштини постојала, али је до данас начин на који је та операција спроведена, обавијен добрим делом некаквим велом тајне.
„Видимо да је акцију осудио председник привремених институција самоуправе Хашим Тачи, видимо да је Рамуш Харадинај, председник владе у Приштини, рекао да није био обавештен уопште о тој акцији, а једна од последица коју смо видели јесте и смена министра полиције и смена шефа обавештајне службе“, сугерише Старовић.
Све поменуто, према Старовићевом мишљењу, није проста коинциденција, јер имамо са два или три дана размака толико крупне догађаје.
„На ширем плану посматрано, односи између Србије и Турске, чак и на личном плану између председника Вучића и Ердогана, веома су важни. Кад говоримо о обавештајно-безбедносним секторима, чињеница да је Србију посећивао и Хакан Фидан, шеф МИТ-а, агенције која је спровела операцију, може да улива одређену врсту самопоуздања, јер су односи између Београда и Анкаре свакако кључни и од немерљивог значаја за стабилност читавог Балканског полуострва“, резонује Старовић.
У сваком случају, Приштини није пријатно због свега овога и њена позиција на међународном плану, укључујући позицију у сада већ заустављеном Бриселском процесу, како каже Старовић, драматично се погоршава, јер је и јавности у Приштини и међународној јавности у целини, укључујући и оне који представљају спонзоре косовске такозване независности, показано колико се и на који начин једна регионална сила, као што је то Турска, односи према њиховом такозваном суверенитету.