На конгресу своје Странке правде и развоја у Кахраманмарашу турски председник Реџеп Тајип Ердоган извео је на бину девојчицу у војничкој униформи и упитао је да ли жели да буде мученик. Како извештавају опозициони турски лист „Џумхуријет“ и информативна платформа „Хабердар“, детету, коме су сузе кренуле на очи, објаснио је да војници не плачу.
Док један саговорник Спутњика и добар познавалац тамошњих прилика, на основу овог потеза сугерише да је коначно демистификована велика лаж о Турској као секуларној држави, други саговорник, историчар и добар познавалац прилика на Блиском Истоку Немања Старовић наводи да Турска, иако у економском смислу има огроман напредак и за петнаестак година је практично утростручила обим своје економије, па се према том параметру може поредити са државама Источне Азије, ипак припада исламском свету.
Бели и Црни Турци
„Осећај исламске узајамности је изузетно јак, па стога и осећај и припадност култури понижења којој је исламски свет услед политика колонијализма и неоколонијализма изложен, осећа се и у Турској. У овој држави деценијама постоји подељеност на такозване Беле Турке, ону мањину која је као доминантна испливала након успостављања режима Турске Републике двадесетих година и на ону тиху већину Црних Турака из Анадолије коју је управо партија Реџепа Тајипа Ердогана извукла у политичком смислу на површину и дала им право гласа“, указује Старовић за Спутњик.
Управо Реџеп Тајип Ердоган и његова партија представљају ту већину турског друштва која је прожета осећајем и патријархалности и те исламске узајамности која дефинитивно постоји, констатује Старовић.
У том смислу, каже, сам Ердоган као представник умерене форме политичког ислама и као неко ко је иначе познат по доста емотивним и за неке чак и екстремним изјавама, остаје доследан својим манирима.
„Сетимо се и да је први пут, концем деведесетих, ухапшен као градоначелник Истанбула због цитирања песме у којој се каже да су ’минарети наши бајонети, а да су куполе џамија наши шлемови‘. Тако да то негде јесте следствено његовим манирима“, сматра Старовић.
Изневерена и одбачена сила
Турска се осећа изневерено и одбачено од својих западних савезника, истиче Старовић, и подсећа да пут Турске према Европској унији траје преко 30 година.
„А последњих неколико година се осећају и одбачени и изневерени и због спорог напретка на европском путу, а пре свега због чињенице да су управо западни партнери по дубоком уверењу Реџепа Тајипа Ердогана и политичког врха Турске одговорни за покушај организације пуча јула 2016. године“, напомиње тај историчар.
Кад све то укомбинујемо, резонује даље Старовић, као и чињеницу да се већ годинама у свим истраживањима јавног мњења у Турској јавности као највећи непријатељи Турске и њеног развоја апострофирају управо Сједињене Државе и Европска унија као такве, добијамо ту једну врсту емотивног коктела који постаје све израженији у турском друштву.
„Турско друштво и турска држава просто гаје то осећање сталне угрожености, како споља тако и изнутра. Оно што је посебно опасно са њиховог становишта јесте чињеница да западни савезници, а пре свега САД, подржавају Радничку партију Курдистана и њене изданке, пре свега јединице народне одбране на северу Сирије. Тако да постоји тај доста изражен осећај угрожености који води ка милитаризму одређене врсте“, тумачи Старовић.
Снага на економске мишиће
Кад говоримо о неким будућим правцима кретања турског друштва, Старовић каже да је тешко дати прецизну прогнозу, а указује на чињеницу да је Турска услед снажног економског раста добила већи ниво самопоуздања у вођењу своје спољне политике.
„Она не жели више да буде држава другог реда, не жели више да следи туђе интересе, већ покушава да се постави као држава која ће се водити превасходно својим сопственим државним разлозима. Оно што у наредном периоду можемо да очекујемо јесте наставак вођења управо такве политике — ослањања на сопствене снаге и сопствене ресурсе и изграђивање партнерстава на регионалној бази која су искључиво заснована на сопственом интересу Турске“, предвиђа Старовић.
Слабљење традиционално јаких веза са евроатлантском заједницом је према његовом мишљењу истовремено и узрок и последица процеса који се у Турској дешавају.
„Турска се осећа изневерена с обзиром да на Западу не постоји перцепција озбиљних претњи са којима се суочава, између осталог и од терористичких претњи у вези са Радничком партијом Курдистана. Такође, у Турској постоје осећаји да на Западу нема довољно разумевања за изазове са којима се суочава у вези са проблемом три милиона миграната и избеглица, што представља и огромно материјално оптерећење, јер милијарде евра издваја за збрињавање тих људи“, указује Старовић.
