Захтев Малагурског порталу да објави његов одговор, одбијен је уз следеће образложење: „Читав текст вашег одговора састављен је од очигледно нетачних података и тврдњи неподобних за доказивање“.
Писмо Малагурског објављујемо у целини, а текст „Фактографа“ можете прочитати овде.
Хрватски портал Фактограф и новинарка Ана Беначић обмањују јавност
То што је квазиновинарка Ана Беначић освојила престижну награду Марија Јурић Загорка за интернет новинарство требало би да носи неку тежину. Без обзира на апсурд додељивања награде за интернет новинарство названу по особи која није доживела интернет, награда по имену прве професионалне новинарке и најчитаније хрватске књижевнице морала би да обавезује добитнице на одговорност при пласирању текстова. То није случај са текстом са насловом „Србијански теоретичар завјере Малагурски гостује у Загребу на позив Привредника“.
Наиме, у самом наслову је Ана погрешила — ја се никада нисам бавио теоријама завере, већ чињеницама појединих завера. Завере нису нека измишљотина — оне постоје и зато постоји реч за њих. Заправо, моји документарни филмови „Тежина ланаца“ и „Тежина ланаца 2“ су скупови чињенично поткрепљених аргумената да однос Запада према распаду Југославије и свему што је уследило није била никаква „мрачна теорија завере“, већ се радило о логици капитала, односно неолибералном моделу наметања стране контроле над домаћим ресурсима, медијима и политичарима. Ана је интервјуисала људе који по сопственом признању нису ни гледали моје филмове, већ су на основу очито површног прегледа једног клипа за Спутњик, новинску агенцију за коју тренутно радим, закључили све о мом раду. Уз то, није представљен став стране која се напада — Ана није ни покушала да ме контактира.
Да јесте, рекао бих јој да сам ја вероватно први „симпатизер и апологета балканских крволока“ коме је Карла Дел Понте дала интервју за неки филм (интервјуисао сам је за „Тежину ланаца 2“). А Анин „доказ“ за то да сам „симпатизер и апологета балканских крволока“ је линк ка једном ранијем чланку Фактографа, који је написан од стране — Ане Беначић. Какав доказ! У том тексту тврди да ја подржавам Ратка Младића, што никада у животу нисам рекао. Али баш никада. Њен „доказ“ за то да подржавам Младића је то што сам питао људе на Твитеру да ли сматрају да је Ратко Младић ратни злочинац. Браво, логико.
Ана даље помиње да више година користим „запаљиву националистичку реторику и „набријавам“ најниже националистичке страсти“. Тако је Ана за „националисту“ прогласила неког ко је управо у Загребу представио филм „Тежина ланаца 2“ на левичарском Субверсиве Фестивалу. Неког ко је интервјуисао светски познате левичаре попут Оливера Стоуна, Ноама Чомског, Макла Парентија и других. Неког ко је интервјуисао левичарску премијерку Исланда и приказао свој филм у Рејкјавику уз подршку левичарске странке „Зелена левица“.
Неког ко је по ставовима у филмовима „Тежина ланаца“ и „Тежина ланаца 2“ апсолутно против национализма, ко је исмејао и осудио националистичку и ратнохушкачку реторику деведесетих и кога националисти у Србији оптужују да је пројугословенски оријентисан. То што неко не мрзи Србе и Србију не чини га „националистом", Ана, а ако их мрзи, то га чини шовинистом.
Ана тврди и да производим фалсификате, а као „доказ“ наводи линк чланка са портала „Пешчаник“, чланак који оправдава судски потврђене претње насиљем упућене мени. Вероватан разлог због којег је „Пешчанику“ сасвим ОК то да ми неко прети насиљем је тај што је један од оних који су осуђени за претње — колумниста „Пешчаника“. Чланак у стилу „све је прихватљиво, ако наша страна то ради“. Да не помињем што је у чланку „Пешчаника“ изнет низ неистина (на које сам послао одговор „Пешчанику“, али се нису усудили да га објаве), Ана додаје још једну неистину кроз интервју са још једним „стручњаком“ који није ни гледао мој филм, да ја наводно тврдим да се у тучи навијача један Француз сам бацио са зидина. Да су Ана или Анин саговорник гледали филм, видели би да чак ни у судској пресуди поводом поменутог инцидента није доказано ко је бацио Француза са зидина, а пошто то нису доказали, осудили су све учеснике туче за убиство, њих 12, као да су га сви заједно бацили. Таква травестија правде би требало да буде предмет безброј стручних критика судског поступка. Али мој филм „Претпоставка правде“ је једина озбиљна критика нелогичности у том поступку и због тога сам ја био предмет бројних напада, па и претњи насиљем које су многи медији, попут „Пешчаника“, покушали да оправдају.
И на крају, тема Косова, којој је Ани толико блиска да је преполовила број убијених Срба у мартовском погрому 2004. године, а за број срушених џамија на Косову наводи линк са препоуздане Википедије — и то чланак о уништењу српског наслеђа на Косову. Тотална збрка код Ане, која износи неистините податке, користи непоуздане изворе или ни не наводи изворе за изречено (шта би рекла Загорка на све то?), а онда мене оптужује за пропаганду.
Изјаве њених саговорника не бих коментарисао, јер, понављам, по сопственом признању нису ни упознати са мојим радом и нема потребе да анализирам ниво сујете који је потребан да би неко коментарисао нешто у шта се не разуме само да би био поменут у неком чланку. Кривицу за то сноси Ана, која није умела да нађе релевантне саговорнике и да пружи шансу особи која се критикује да изнесе свој одговор. Уместо тога, Ана износи неистине, полуистине и недоказиве тврдње. Вероватно мисли да то што она нешто мисли и што познаје људе који мисле као и она довољан је доказ да је то мишљење чињеница. Мишљење је мишљење, а чињенице су чињенице — новинар не сме да има мишљење без чињеница да га поткрепе. Кад би знала ко све добија награде које носе њено име, Загорка би се у гробу преврнула. Ако им је циљ поштено новинарство, челни људи Фактографа би због оваквих пропуста морали да санкционишу Ану. Осим ако им то није циљ.
Борис Малагурски