Све је почело инвазијом на Ирак 2003 године. До тада је у овој блискоисточној држави на челу била прозападна сунитска влада Садама Хусеина. Без обзира на то што се у једном тренутку окренуо од Америке, он је читаву деценију успешно ратовао против Ирана употпуности сузбијајући његов утицај на Блиском истоку. Доласком Американаца и одржавањем слободних избора, на власт долазе проирански шиити који чине две трећине становништва Ирака. То је била прва победа Ирана, без испаљеног метка.
„Садам се борио против Техерана и посебно сурово против иранског утицаја у Ираку. Прича се да је 2007. године, на саветовању о Багдаду у једном америчком граду, један врло високи чиновник сазнавши каква је ситуација, рекао: 'За кога смо ослободили Ирак? Изгледа да смо га ослободили за Иран, предали смо Ирак Ирану‘. То уопште није далеко од истине“, рекао је за Спутњик Игор Панкратенко, историчар и заменик директора руског Центра за стратешке процене и прогнозе, члан научног савета Иранског института за проблеме Централне Азије и Авганистана.
Управо тада и почиње да се користи термин „шиитски полумесец“, за територију на коју шиитско становништво претендује да успостави свој утицај.
Зато су Запад, Саудијска Арабија и Катар смислили „арапска пролећа“: Почело је са Либијом, Тунисом и Египтом, а онда се уздрмао и Бахреин. Ово острвско краљевство са 70 одсто шиита и великом америчком базом није смело да падне под утицај Техерана. У овој држави сунитска мањина већ деценијама влада чврстом руком над шиитима. Преко моста који повезује Саудијску Арабију и Бахреин стигао је војни контингент и на суров начин угушио побуну. Американци, који су ту били пасивни посматрачи, нису се сетили начела демократије о слободном изражавању воље народа итд. Зато што је Иран остао „празних шака“. Засад.
На ред је дошла Сирија — најтања карика у ланцу „шиитског полумесеца“. Овде шиита, заједно њима блиским Алавитимa, има само 13 одсто. Делује мало, али управо они, заједно са хришћанима, држе власт у земљи. Запад је са Саудијском Арабијом и Катаром мислио да ће овде најлакше сменити власт, распирујући међуверски сукоб. Међутим, и након седам година Башар ел Асад је на власти. Чим је почео грађански рат Иран је први дошао у помоћ званичном Дамаску. Послао је војску, финансира администрацију, а сада, како пишу медији, припрема грандиозни пројекат којим ће повезати „шиитски полумесец“ од Истока према Западу: ауто-путем од Техерана, преко Ирака, Сирије и Либана до Средоземног мора дужине 1.7 хиљада километара. Управо туда и пролази „црвена линија“ националних интереса Ирана.
Леви крај „полумесеца“ затвара Либан. Тамо је на власти покрет Хезболах који је и формирао Иран 1985. године. Он је јачи и од војске. Тренутно се Хезболах бори на страни Башара ел Асада на свим фронтовима у Сирији. Многи сматрају да би наредни рат на Блиском истоку могао да букне управо овде. Јачање Хезболаха јако раздражује Израел.
Крајња јужна тачка иранског утицаја је Јемен. Овде већ три године траје рат арапске коалиције са Саудијском Арабијом на челу, против проиранског покрета Ансар Алах (Хути). Иако су границе потпуно блокиране и у држави влада права хумантирана катастрофа (глад, болест) побуњеници не само да се не предају, већ с времена на време гађају и саудијску престоницу. За Иран је Јемен од велике важности. Он има стратешки значај — налази се код мореуза Баб ел Мандеб, кроз који пролази највећи део нафте из Персијског залива. Да ли тамо има њихових саветника, није познато, али да их наоружава, то је сигурно. Нема изгледа да ће овај рат ускоро бити завршен. Штавише, може бити проширен и на Саудијску Арабију. Источна провинција краљевства, која такође припада „шиитском полумесецу", где се налази 90 одсто саудијске нафте насељена је већином шиитским становништвом и у Ријаду постоји велики страх да не дође до устанка. Зато постоји велика журба да се на сваки начин реши овај „гордијев чвор" и користи се сила која не води никуд.
Паралелно са спољнополитичким успесима, Иран, након слабљења западних санкција почиње и економски да се опоравља. Велики број западних компанија одмах је пожурио да инвестира у нафтна и гасна поља ове огромне и богате државе и тиме повећава њене могућности.
„Буквално, након Бечког споразума 2015 године три месеца ниједан мање-више пристојан хотел у Техерану није могао да се резервише, због западних делегација. Иако западне компаније од тада нису уложиле много новца у Иран, већ су постигнути само прелиминарни договори, важно је да су оне прве након санкција изашле на иранско тржиште и фактички се тамо закуцале“, наводи руски експерт.
Како би наставио јачање „шиитског полумесеца“, Техерану ће свим срцем помоћ пружити и његова браћа по исламу. Подсетимо се историјске изјаве бившег председника Египта Хоснија Мубарака која најбоље показује стварно стање на Блиском истоку: „Шиити на читавом Блиском истоку су више верни Ирану него својим државама“. Можда је то највећа тајна препорода Ирана у 21. веку.