Израелски парламент Кнесет дао је овлашћење премијеру Бенјамину Нетанијахуу да објави рат или наложи велику војну операцију уз консултацију само са министром одбране, без потребе за гласањем кабинета у пуном саставу, као што је то закон до сада прописивао.
Слободан Јанковић, са Института за међународну политику и привреду, за Спутњик каже да је индикативно да је оваквој одлуци парламента претходио ракетни напад Израела на Сирију, где су мете били ирански војници, као и наводни докази да Иран има војно-нуклеарни програм, за које израелски премијер Бенјамин Нетанијаху тврди да су у поседу израелске обавештајне службе.
Како каже, чињеница да нови закон премијеру даје одрешене руке да сам одобри војне операције и прогласи ратно стање је веома забрињавајућа.
„Питање је коме би Израел објавио рат? Највероватније Ирану, имајући у виду све ово што се дешава. Јасно је да је ово додатни притисак на Америку или потпора америчкој политици да се повуче из споразума са Ираном. Сам амерички председник Трамп је, на наводне доказе које је израелски премијер Нетанјаху изнео на телевизији, узвратио да су то очигледни докази да Иран не поштује споразум и да због тога треба направити нови“, оцењује Јанковић.
Према његовим речима, најновији потези Израела могли би да доведу до ескалације сукоба на Блиском истоку.
„Та ескалација може бити у распону од реализације старих планова о ваздушним ударима на циљеве у Ирану, до уласка израелске војске у Либан или чак Сирију, ради обрачуна са Ираном и његовим савезницима. Све је то јако опасно јер говори у прилог сада већ и реалне могућности за проширење рата и ратних подручја на Блиском истоку“, упозорава Јанковић.
Како каже, амерички председник Трамп је под великим притиском израелског лобија да учини нешто против Ирана. Међутим, додаје наш саговорник, САД у овом тренутку, као ни у блиској будућности, не могу ни са Израелом, ни са арапским савезницима да поразе Техеран.
„Међутим, оно што могу је да унесу додатну напетост да се прошири рат који би исцрпљивао Иран али и много околних земаља, а сама нестабилност на Блиском истоку би се делимично пренела и шире, на регионе који се наслањају на Блиски исток. Последице рата би се сигурно осетиле, а велико је питање ко би све ту даље могао да се укључи. Ту је наравно Саудијска Арабија, као и Уједињени Арапски емирати који опет имају неку своју микрополитику експанзије, такође усмерене против Ирана, али који настоје да контролишу неке зоне утицаја у рецимо Јужном Јемену. Све ово отворило би продужење низа ратова који за циљ имају слабљење Ирана и локалних земаља, а јачање Израела“, категоричан је Јанковић.
Док амерички председник вага да ли да се САД повуку из међународног споразума са Ираном, лидери Британије, Француске и Немачке су се сложили да је нуклеарни споразум с Ираном најбољи начин за спречавање Техерана да се домогне нуклеарног оружја.
Слободан Јанковић каже да је ово трећа иницијатива тих земаља да опстане споразум о цивилном нуклеарном програму Ирана, који је постигнут јула 2015. године.
„Овога пута су у изјави која је сумирала телефонске разговоре које је Тереза Меј водила са Меркеловом и Макроном истакли да разматрају проширење споразума који би укључио и употребу и развој балистичких пројектила. Дакле, они на тај начин покушавају да приволе америчког председника да не излази из овог споразума, јер са правом сматрају да би то била катастрофа, с обзиром на то да је Иран најавио да ако би се САД повукле, више ништа не би обавезивало Техеран да поштује споразум“, објашњава Јанковић.
На питање да ли Немачка, Француска и Британија имају простора да направе баланс између неумољивог Трампа и категоричног Ирана који одбија опцију проширења споразума, Јанковић каже да не искључује ту могућност.
„Иран јесте сила која може да лансира своје сателите у свемир и имају изузетно развијен балистички ракетни програм, пројектиле који могу да лете 1.500 километара, а тврде да раде на развоју пројектила који могу да лете 6.000 километара. Ирански балистички програм подразумева развој и интерконтиненталних ракета, али питање је у којој мери су оне Ирану заиста потребне и колико је Техеран њима овладао. Зато је могуће је да би могло да се постави неко ограничење развоја програма интерконтинеталних пројектила и да то буде неки спас за овај споразум. Ако Американци ни то не прихвате, онда заиста пропада све што је договорено пре непуне три године“, каже Јанковић.
Било каква модификација споразума са Ираном, додаје саговорник Спутњика, логично повлачи потребу да се за мишљење питају и остале потписнице споразума, попут Кине и Русије, и да и оне преговарају.
„Тешко да би Иран сам преговарао са САД, Британијом, Немачком и Француском. Вероватно би тражио гаранције и на другој страни — у Москви и Пекингу. У том смислу, ако се заиста жели нешто постићи како би споразум са Ираном остао на снази, наравно да у читав процес морају да се укључе Русија и Кина“, закључује Јанковић.
