Царско имање у Ливадији удаљено је око три-четири километра од града Јалте. Више од пола века ту се налазила резиденција руских царева: Александра Другог, Александра Трећег и Николаја Другог.
Ту, у Храму Воздвижења Часног Крста, у близини дворца, на верност руском престолу заклео се цар Николај Други, а ту је и његова будућа супруга, принцеза од Хесен-Дармштата, примила православље и понела име Александра Фјодоровна.
У Ливадијском дворцу је одржана и чувена Кримска конференција, на којој су лидери антихитлеровске коалиције — Стаљин, Рузвелт и Черчил, 1945. године запечатили судбину послератне Европе. Ту је током одржавања конференције одсела најбројнија америчка делегација.
Ту се, 1867. године, искрцала и прва група америчких туриста, међу којима је био и писац Марк Твен, који је ту посету описао у свом делу „Наивчине у иностранству“. Њих је лично дочекао император Александар Други, у чијем су друштву и обишли имање.
Због посете Криму данас би се Твен суочио са оштрим осудама и нашао на којекаквим „црним листама“ и санкционим списковима, али тада је смео да руском цару у име туриста преда писмо захвалности у ком је, између осталог, наведено да „Америка много дугује Русији и да је дужник Русије у многим погледима…“.
И данас овај дворац привлачи огроман број туриста. Драгуљ Крима смештен је у прелепо уређеном парку, са чемпресима, боровима, алејама цвећа и фонтанама и невероватним погледом на Црно море.
Имање у Ливадији купио је 1861. Александар Други и саградио ту Велики дворац за своју супругу Марију Александровну и Мали дворац за наследника.
„Породица Александра Другог је скоро сваке године посећивала Ливадију. Доласци царске породице су били важни за развој читаве јужне обале Крима: побољшана је инфраструктура, градиле су се улице и куће, отварани су ресторани и продавнице, развијала се индустрија забаве. Гости су свечано дочекивани, уз почасну стражу, оркестре и песму хорова“, прича кустос музеја.
Српски кнез у руском дворцу
Ту је, 1871, у посету руском цару Александру Другом долазио и кнез Милан Обреновић.
Српски кнез је у Ливадији лепо дочекан, а њему у част је приређен и бал, који је требало да отвори плесом са царевом кћери, али испоставило се да кнез не зна да плеше, па је по повратку у Србију почео да узима часове плеса.
Говорило се да намесници, посебно Јован Ристић, припремају терен за женидбу тада још малолетног, седамнаестогодишњег кнеза неком од руских принцеза. Погледи су пали на Веру, ћерку руског великог кнеза Константина, али се убрзо показало да се кнез Милан не може ородити са царском породицом Романових, јер руској кнегињи није било дозвољено да се уда за „вазалног кнеза“.
Поред тога, велики кнез Константин није дао своју ћерку јер „ниједан српски владар није завршио своју владавину природним путем“.
Међутим, дворца који је посетио српски кнез више нема.
Мали дворац у Ливадији је био омиљено место „цара-миротворца“ Александра Трећег, оца последњег руског цара Николаја Другог. У њему је и преминуо, 1894. године. У годинама Великог отаџбинског рата, здање је срушено.
Данас се на том месту, у Ливадијском парку, налази велики споменик посвећен цару Александру Трећем, који је јесенас открио руски председник Владимир Путин.
„Од ливадијских двораца грађених по наруџбини Романових сачуван је само последњи, који је изграђен 1910. по налогу цара Николаја Другог. Градио га је Николај Краснов, који је пројектовао више од 60 објеката на целом Криму и који је, добрим делом, заслужан што Јалта данас овако изгледа“, прича кустос.
Човек који је преобразио Београд
Краснов је човек који је преобразио и Београд. Он је после Октобарске револуције емигрирао из Русије, па је преко Константинопоља и Малте стигао у Србију, где је убрзо добио епитет дворског неимара и градитеља Београда.
Радио је на пројектовању, грађењу, довршавању, адаптацији и украшавању најзначајнијих здања, као што су здање Народне скупштине, Дворски комплекс Карађорђевића на Дедињу, здање Владе Србије, здање Министарства спољних послова, Државни архив…
За 17 година живота у Србији изградио је више од 60 објеката, а за предан и успешан рад Краснов је одликован у више наврата. Умро је у Београду 8. децембра 1939, а сахрањен је на руској парцели Новог гробља.
Данас једна београдска улица носи име Николаја Краснова, а београдске власти најављују и да ће му подићи споменик.
На Јалти се славним архитектом сви поносе и готово да нема Кримљанина који не помиње његово име.
Ливадијски дворац је током своје историје мењао намену — после револуције ту је био смештен и санаторијум у коме су лечени обелели од туберкулозе, а потом је имао и функцију летњиковца за високе државне функционере. Тек почетком деведесетих претворен је у музеј.
Први спрат је посвећен Кримској конференцији, а други цару Николају Другом и његовој породици.
Романови су у Ливадију долазили на одмор у пролеће и јесен. Последњи пут је породица цара Николаја Другог ту одмарала у пролеће 1914. Желели су поново да дођу на јесен, али је почео Први светски рат, а затим је земљу захватила и револуција.
„Императорска породица је из Петербурга путовала возом до Севастопоља, где је прелазила на јахту и њоме свечано упловљавала у јалтинску луку. Дане је проводила шетајући по парку, обилазећи на коњима или аутомобилима околину, играјући тенис, купајући се у мору или читајући књиге на тераси дворца“, прича кустос музеја.
Великим кнегињама је Краснов давао часове цртања и сликања, па се њихови радови и данас могу видети у музеју. По зидовима и столовима стоје урамљене фотографије насмејане и срећне царске породице — и сам поглед на њих, као и помисао на то како су свирепо убијени — изазива плиму емоција и огромну тугу.
У радном кабинету цара пажњу одмах привлачи воштана фигура Николаја Другог, који стоји крај масивног, радног стола од махагонија, а на зиду тепих ручне израде, на којем су насликани император, императорка Александра Фјодоровна и царевић Алексеј.
„Тај тепих је поклон персијског шаха царској породици поводом 300. годишњице владавине династије Романових“, објашњава кустос, додајући да је император увек за радним столом седео окренут прозорима, како би гледао у море.
Поклонска: Овде све сија од љубави
У оквиру дворца може се видети и кабинет и дневна соба императорке, у којој доминира велики бели клавир, спаваћа соба императора, трпезарија, соба за билијар, соба за учење великих кнегиња…
Собу царевића Алексеја, који је боловао од хемофилије, нажалост, нисмо успели да видимо, јер се спремала изложба, али смо прошли ходником са ловачким трофејима и изашли у „италијански“ део дворца — унутрашње двориште окружено аркадама, са зеленилом, палмама, мермерном фонтаном у средини и мермерним клупама са стране. Баш у том малом рају сам нешто раније и срела лепу кримску тужитељку Наталију Поклонску.
„Царска породица је веома волела ово место. Овде су зидови испуњени срећом, овде је немогуће не радовати се. Овде све сија од љубави и зато је ово место благословено“, рекла је, између осталог, Поклонска.
Наставиће се…