Очигледно је да и сам помен Србије код њих буди јаке емоције и изазива реакције. Називају нас „браћом“, говоре о нераскидивим духовним, културним и историјским везама, о заједничким коренима и диве се снази и храбрости српског народа.
Већ приликом првог сусрета са њима ствара се блискост, присност… Желе да помогну, да кажу, испричају, објасне и угосте.
Сасвим случајно, шетајући Јалтом, упознала сам и Александра, човека од шездесетак година, и убрзо је он постао мој водич по јужној обали Крима и најбољи домаћин.
Говорио ми је о животу Кримљана данас, о томе како су живели у совјетско доба и у време док је полуострво било део Украјине. Причао ми је о људима, историји, традицији и обичајима, о царским дворцима и дачама совјетских лидера.
„Како се живи на Криму данас, после присаједињења Русији?“, радознало сам питала Александра, али и све људе са којима сам тамо разговарала — Русе, Украјинце, кримске Татаре…
„Има и плусева и минуса“, искрено признају сви одреда.
„После присаједињења Русији, све је дупло поскупело, па робу углавном набављамо у Краснодарском крају… Притискају нас и санкције. Има тешкоћа са којима се суочавамо, али сада постоји велика нада, коју смо током живота у Украјини изгубили“, кажу готово углас, истичући да су срећни јер су „поново део Русије“.
Крим је, објашњава Александар, био најсиромашнији регион целе Украјине, јер „кијевске власти нису ништа улагале у ту регију“.
„Кијев није хтео да улаже у регион због становништва. Овдашње становништво је било против украјинизације, посебно док је Јушенко био на власти. Крим је био и јединствени регион у ком је озваничен руски језик, па им се све то није свиђало, зато су нас и кажњавали…“, додаје он.
Кијевске власти су, прича Александар, уништиле и пољопривреду и индустрију на полуострву.
„Остало је винарство — како се радило некад, тако се ради и данас. Остали су стакленици и воћњаци, где се гаје јабуке, брескве и друго воће и поврће, а све остало је уништено. Уништавали су пољопривреду да би довозили и продавали робу из других украјинских региона. На Јалти је била велика млекара, пивара, месни комбинат, рибарски комбинат — четири велика предузећа која су запошљавала огроман број људи. Све су то упропастили. Чак ни Немци нису уништавали дворце на Јалти, а они су уништили све. Али, сада се све полако обнавља, уздиже…“, прича Александар.
Проблем представљају и санкције, али бизнисмени и инвеститори проналазе начине како да послују на Криму и са Кримом. Како каже Александар, долазе сви они који се не плаше да ће се због посете полуострву наћи на некаквој „црној листи“ или санкционом списку.
„Долазе велике делегације немачких депутата и других западних политичара и бизнисмена. После присаједињења Крима Русији чак су и туристички бродови престали да пристижу, али је велика група западних парламентараца изнајмила брод и дошла је овде“, прича Александар, шаљиво додајући да су дошли да траже „зелене човечуљке“.
Он подвлачи да долазе и Немци и Французи и Италијани и сви они који се не плаше, који желе да прошире своје тржиште пословања и да инвестирају.
Инвеститори су посебно заинтересовани за улагања у инфраструктурне пројекте и у туристичку сферу.
Цео Крим се претворио у једно велико градилиште — гради се на све стране, а полуострво годишње посети око 5,5 милиона туриста.
„Нема директних летова са земљама које су увеле санкције, и то представља проблем, јер људи морају да лете преко Москве, па путују знатно дуже, а и Украјина им не дозвољава прелазак преко њихове територије. Али, упркос томе, људи долазе из свих крајева света и све их је више“, каже Александар.
На главној јалтинској променади срела сам и групу мушкараца из Донбаса. Питам их: „Како је тамо“, одговарају: „Тешко“. Жеља им је, наглашавају, да се заустави четворогодишњи грађански рат који се води на истоку Украјине.
„Док се у Кијеву на власти не појаве људи здравог разума, ништа добро неће бити!“, истичу.
Испричали су ми и како им Украјина ствара тешкоће, јер им брани да преко територије те земље стигну до Русије.
„Ми, који живимо у Донбасу, не можемо да пређемо Украјину копненим путем и уђемо у Русију, па због тога идемо бродом до Јалте“, објашњавају.
„Како су радње снабдевене, има ли основних животних намирница?“, питам их.
„Свега има. Живот тече… Људи живе, деца се рађају, трава је зелена, дрвеће је лепо“, додају уз осмех, истичући истовремено да је „због рата економија знатно опала“…
„Обавезно погледајте ’споменик‘ сијалицама. Налази се ту одмах, у парку иза“, добацује ми Људмила, продавачица сувенира.
„Подигнут је пре две године, након енергетске блокаде Крима, и посвећен је управо том периоду када нас је Украјина, после присаједињења Русији, оставила без струје. Сви Кримљани памте те дане. Био је то тежак период, али смо из њега изашли достојанствено. После тих догађаја родила се идеја да се ти месеци тешкоћа, бриге и напетости некако овековече, па је тако и настала та инсталација“, испричала ми је Људмила.
„Било је стварно јако тешко. Добро се сећам моје комшинице, ратне ветеранке, како се стара и немоћна, са кесама у рукама, пела на пети спрат. Лифтови нису радили и она се тешко, степеник по степеник, успињала. Али је пркосила и говорила: ’Нека и нема струје, не треба нам ништа њихово (украјинско). Добро нам је и овако, само кад смо се вратили нашој Русији‘“, надовезао се Александар.
Данас у сећање на те тешке дане у центру Јалте стоје две велике сијалице — инсталације од жица, које сваке вечери пуним сјајем светле.
„Крим више није у мраку и никада више неће ни бити“, истиче пркосно Александар.
Исте вечери до касно у ноћ са колегиницом сам седела у башти једног ресторана, на самој обали. Александар је отишао да се одмори. Уживале смо у погледу на Црно море, морским специјалитетима (шкољкама — остригама, црноморском рапану, домаћим сиревима и другим ђаконијама) и чаши кримског вина.
Поноћ је већ одавно прошла када смо решиле да кренемо пут нашег хотела и још мало прошетамо. Уживајући у шетњи, готово да нисмо ни приметиле да смо стигле до Масандровског парка, места које се уздиже изнад Јалте.
Ту смо среле брачни пар Кримљана, који нам је љубазно позвао такси и са нама стрпљиво чекао.
Таксиста нас је довезао до хотела, али када смо хтеле да платимо, дочекало нас је изненађење — тај брачни пар случајних пролазника је нашу вожњу већ платио. Таквих и сличних ситуација, током боравка на Јалти, било је још много, али та епизода макар делом осликава гостопримство кримских људи и душу руског човека.
Наставиће се…
Први део репортаже о Криму прочитајте ОВДЕ.
