Две деценије прошло је од 14. маја 1998, када су терористи ОВК отели своју прву жртву. Жарко Спасић био је радник рудника Белаћевац и отет је са свог радног места. Овај дан Удружење киднапованих и убијених са Косова и Метохије (КиМ) обележило је у Спомен соби жртава терориста ОВК.
Жарку се пре тачно две деценије изгубио сваки траг. Његов брат, Симо Спасић, председник Удружења киднапованих и убијених на КиМ, затражио је да се породице отетих и убијених са КиМ укључе у унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Оптужио је, како је рекао, ДОС, који је на власт дошао после 5. октобра, за пуштање из српских затвора више стотина припадника ОВК у периоду 2001-2002.
„Живот Срба на КиМ био је тежак, мукотрпан, страдалнички и паћенички и у време када је Србија имала пун суверенитет на КиМ“, подсетио је генерални секретар Председништва Србије Никола Селаковић.
У борби, како је рекао, Давида против Голијата, Србија се налази и дан-данас.
„Ако не можемо самостално да решавамо велика, крупна историјска и политичка питања, онда макар можемо да будемо заједно, једни са другима, и да учинимо све што можемо на свом радном месту, у складу са својим послом и са својим контактима, али и својом савешћу. Да помогнемо да откријемо судбину макар једног несталог, то је велико као цео свет“, каже Селаковић.
Гледањем у прошлост и на то како је поступала наша држава, али и они који су је представљали, додао је Селаковић не може се сагледати крај безумним, нерационалним и чудним одлукама које су властодршци у Србији доносили.
„Ужасна одлука је пустити људе које су наши судови осудили за ратне злочине и за тероризам, као што је била безумна одлука пребацити решавање проблема из Уједињених нација у ЕУ и као што је била безумна одлука тражити онако скарадним питањем саветодавно мишљење Међународног суда правде и губити позицију за позицијом. Они који су допустили да осуђени и осведочени терористи изађу на слободу, нису ни свесни, а неки су можда и били, да су тиме подржали став оних земаља Запада које су све време говориле да је терорисање ишло у другом смеру, да смо ми Срби терорисали Албанце на КиМ, а да су ти које смо пуштали из затвора у ствари жртве, а не злочинци“, каже Селаковић.
Данас живимо у времену када држава више не прави такве грешке, што даје наду да ће српски народ доћи до истине и правде. У поимању КиМ много тога је изгубљено, али оно што је сваком Србину и Српкињи заједничко јесте да је КиМ парадигма неправде за Србе, закључио је Селаковић.
Ако постоји место где реч трагедија може да се опипа и осети, то је, према речима српског министра културе Владана Вукосављевића, Спомен соба жртава терориста ОВК.
„Једна латинска изрека каже ’нека се спроводи правда, макар пропао свет‘. Један оптимиста ју је окренуо и рекао „нека се врши правда како свет не би пропао“. Србија је дужна да се за истину и правду о српским страдалницима са КиМ бори без обзира на то да ли ће свет пропасти или ће наставити да постоји. То је наша обавеза и по томе ће нашој генерацији судити генерације које долазе после нас“, каже Вукосављевић.
Незаборав је дужност, како државе Србије и свих њених институција, тако и свих њених грађана, каже директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић, због тога што су жртве које су породице киднапованих и убијених претрпели, али које смо претрпели као народ, нешто што је обележје српског идентитета.
„Не смемо заборавити наше жртве, не смемо никада престати да тражимо истину и правду. Људи који су починили неке од најтежих злочина на КиМ још некажњено живе и делују, обављају неке од најодговорнијих функција у нашој јужној покрајини. Наша обавеза је да не престанемо никада да се боримо да буду изведени пред лице правде, да не престанемо да указујемо на то шта је истина о нашем страдању на КиМ“, каже Ђурић.
Србија ће се, додаје Ђурић, залагати за то и инсистирати да утврђивање истине о киднапованим, несталим и убијеним, трагање за њима, као и кажњавање одговорних, постане саставни део процеса решавања питања КиМ.
Представници Удружења киднапованих и убијених биће укључени у унутрашњи дијалог о КиМ, поручио је Ђурић, зато што сматра да је неопходно да се и глас породица жртава о суштинском и темељном питању опстанка српског народа чује.