Силовали су ме! Мучили! Мужа су ми на моје очи одвели, кућу полупали… немам никога и немам ништа! Овим речима Слободанка Ристић из Липње, директна жртва ратног пира Рамуша Харадинаја, стежући у рукама фотографију отетог супруга кога је последњи пут видела 1999, када су га одвукли из сопственог дома, објашњава зашто стоји испред амбасаде Француске у Београду, испред Париске 11.
„Видели смо Харадинаја тамо! Клао нас је… убијао…. Ми смо тамо на Косову бре људи, људи!“, каже она док јој глас дрхти.
О ономе што је Харадинај урадио једне ноћи у селу Оптеруша код Урошевца 1998. године још је у живом сећању Петре Костић, иако се ближи осамдесетој. У једном дану остала је без сина, девера и деверовог сина.
„Дан и ноћ су нас држали под опсадом. Ми сељани смо се бранили од ОВК док смо могли, али и нису успели да освоје село одмах. Али изјутра је дошао Харадинај са својима на камиону, ушли су у село узели су људе са улица заробили су их, и моје међу њима, не знам ни данас шта је са њима — прича времешна Петра бришући огрубелим старачким шакама сузне очи.
Ово су приче само двеју жртава од скоро 3.000 оних који су део Удружење киднапованих и отетих лица са Косова и Метохије, а чији су представници данас у 10.30 француској амбасадорки у Београду Кристин Моро предали документацију тешку више од 25 килограма, која се тиче злочина које је починио Рамуш Харадинај, ратни командант ОВК, кога је Француска недавно ухапсила по потерници Србије за ратне злочине.
У амбасаду је ушло седморо представника из Удружења, једно по једно. Транспаренте које су носили, нису могли да унесу, а у разговору са амбасадорком су се задржали скоро два сата.
Снежана Здравковић испред Удружења, која је остала без брата киднапованог 1999. године после доласка међународних снага и за кога ни данас не зна шта му се десило, и оца који је отет 2000. године док је био у пратњи Унмика, рекла је да су амбасадорки предали документацију онога што њих боли.
„Документација се односи на злочине и сведоке по именима, а ту је и преведена књига Рамуша Харадинаја која је у ствари, његов дневник о убиствима Срба. Наш дуг према нашим жртвама је да о томе причамо…“, каже она додајући да је посмртне остатке оца добила тек пре осам година.
По њеним речима, састанак је трајао необично друго, јер, како је рекла, и самој амбасадорки је било изгледа тешко да прекине сведочења, нарочито исповест жене која је силована и мучена.
„Рекла нам је да се у случају Рамуша Харадинаја поступа по међународном законодавству и у складу са конвенцијом која постоји између Србије и Француске, као и у складу са законодавством Француске. У овом случају Француска неће доносити суштинску одлуку, већ само одлуку о изручењу или неизручењу Србији. Ми смо рекли да очекујемо да одлука буде у корист жртава и предали јој нашу документацију о злочинима Рамуша Харадинаја, коју је она узела, што је за нас помак. Она нас је такође обавестила и да Србија скоро свакодневно шаље документацију о овом случају Француској. Шта ће јаче него живи сведоци онога што се десило“, рекла је она.
Симо Спасић, председник Удружења, рекао је да је да је између осталог амбасадорки Француске у Београду предочено да Суд за злочине ОВК треба да ради праведно и да уважи сведоке и архиве које они имају.
„Ми тражимо да се и документација, тачније сведочење која је Хашки трибунал одбацио против Рамуша Харадинаја, сада буде уврштена у нове процесе. Очекујемо да суд суди и по командној одговорности. Француску амбасадорку смо позвали да јој део документације која је код нас уручимо у спомен-соби ’Косметске жртве‘ у Палати Београд“, рекао је Спасић.
Спасић је рекао да су у амбасаду Француске донели и видео-касете, на којима се види где су држани киднаповани Срби у Ликовцу, Лапушнику, Глођанима, Малишеву… Као и да су преко пута амбасаде Француске поставили и зид плача као подсетник да те жртве, са слика, заправо траже правду.
Он је истакао да представници Удружења моле Србију, правосуђе и Тужилаштво за ратне злочине да инсистирају да међународни суд осуди албански терористе. Како је речено, докази обухватају имена више од 300 отмичара и убица ОВК.
